Петар Омчикус – у знаку непристајања

Академик Петар Омчикус, један од наших сликарских великана који је обележио историју савремене српске уметности, преминуо је пролетос, а његове колеге, уметници, историчари уметности и поштоваоци његовог дела, у присуству чланова породице и пријатеља, опростили су се још једном од њега јуче на комеморативном скупу у Српској академији наука и уметности.

„Пре 93 године из медитеранског плаветнила Петар Омчикус је започео своје животно и уметничко путовање. Прва његова сећања су непрегледно морско пространство доживљено у родном Сушаку. Тај дечји поглед, ненавикнут на препреке, Омчикус ће сачувати и он ће му омогућити да у свом раду, сликарском и скулпторском, неспутано истражује”, емотивне су биле речи академика Душана Оташевића, којима нас је увео у детаљније евоцирање животне и сликарске Омчикусове биографије. Почев од околности формирања чувене, бунтовне Задарске групе, чији је Омчикус био истакнути члан и која је у послератно доба била оштар противник владајућег социјалистичког реализма, преко његове прве самосталне изложбе у Београду 1951, па до одласка у Париз годину дана касније, у град у којем се наш уметник потпуно остварио, где је врло брзо био препознат у домену апстрактног уметничког израза. Оташевић је подсетио на 61 самосталну и око 170 групних изложби на којима је Омчикус излагао, али и на бројна признања којима је наш сликар награђиван, почевши од „Политикине” награде за дечји цртеж, коју је добио у деветој години.

О Омчикусовом стваралаштву говорили су и академик Милан Лојаница, проф. др Лидија Мереник и проф. др Јерко Денегри. Лојаница је, подсећајући на све наше сликаре коју су живели у престоници Француске, оценио да је за Омчикуса „уметност била страствено препуштање”, а Лидија Мереник је нагласила карактеристике и период његовог стваралаштва из времена постојања Задарске групе. Денегри је прегледно, из угла струке, подсетио на кључне моменте Омчикусове каријере, закључујући речима: „Од тренутка припадништва Задарском братству до целих и дугих усамљеничких париских деценија, опстао је радећи уметност по сопственој потреби. Чувајући самосталну и апартну индивидуалну позицију. Приликом београдске ретроспективе у Музеју савремене уметности 1989. назван је уметником судбине у знаку непристајања. Та иста ознака остаје на снази за његово претходно и потоње уметничко опредељење.”