Petar Omčikus – u znaku nepristajanja

Akademik Petar Omčikus, jedan od naših slikarskih velikana koji je obeležio istoriju savremene srpske umetnosti, preminuo je proletos, a njegove kolege, umetnici, istoričari umetnosti i poštovaoci njegovog dela, u prisustvu članova porodice i prijatelja, oprostili su se još jednom od njega juče na komemorativnom skupu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

„Pre 93 godine iz mediteranskog plavetnila Petar Omčikus je započeo svoje životno i umetničko putovanje. Prva njegova sećanja su nepregledno morsko prostranstvo doživljeno u rodnom Sušaku. Taj dečji pogled, nenaviknut na prepreke, Omčikus će sačuvati i on će mu omogućiti da u svom radu, slikarskom i skulptorskom, nesputano istražuje”, emotivne su bile reči akademika Dušana Otaševića, kojima nas je uveo u detaljnije evociranje životne i slikarske Omčikusove biografije. Počev od okolnosti formiranja čuvene, buntovne Zadarske grupe, čiji je Omčikus bio istaknuti član i koja je u posleratno doba bila oštar protivnik vladajućeg socijalističkog realizma, preko njegove prve samostalne izložbe u Beogradu 1951, pa do odlaska u Pariz godinu dana kasnije, u grad u kojem se naš umetnik potpuno ostvario, gde je vrlo brzo bio prepoznat u domenu apstraktnog umetničkog izraza. Otašević je podsetio na 61 samostalnu i oko 170 grupnih izložbi na kojima je Omčikus izlagao, ali i na brojna priznanja kojima je naš slikar nagrađivan, počevši od „Politikine” nagrade za dečji crtež, koju je dobio u devetoj godini.

O Omčikusovom stvaralaštvu govorili su i akademik Milan Lojanica, prof. dr Lidija Merenik i prof. dr Jerko Denegri. Lojanica je, podsećajući na sve naše slikare koju su živeli u prestonici Francuske, ocenio da je za Omčikusa „umetnost bila strastveno prepuštanje”, a Lidija Merenik je naglasila karakteristike i period njegovog stvaralaštva iz vremena postojanja Zadarske grupe. Denegri je pregledno, iz ugla struke, podsetio na ključne momente Omčikusove karijere, zaključujući rečima: „Od trenutka pripadništva Zadarskom bratstvu do celih i dugih usamljeničkih pariskih decenija, opstao je radeći umetnost po sopstvenoj potrebi. Čuvajući samostalnu i apartnu individualnu poziciju. Prilikom beogradske retrospektive u Muzeju savremene umetnosti 1989. nazvan je umetnikom sudbine u znaku nepristajanja. Ta ista oznaka ostaje na snazi za njegovo prethodno i potonje umetničko opredeljenje.”