Јушченко игра на НАТО

Чланство у НАТО-у кључно је за суверенитет Украјине, изјавио је у четвртак у интервјуу америчком листу „Глоуб енд мејл“ председник бивше совјетске републике Виктор Јушченко. „Реч је о суштини националних интереса, а један од основних принципа суверенитета јесте право на сопствене одбрамбене аранжмане“, истакао је шеф украјинске државе. Јушченко је свој став поткрепио и тврдњом да се из Москве све чешће чују гласови о томе да би Руска црноморска флота стационирана на Криму требало тамо да остане и након 2017. године. Значи и по истеку важећег руско-украјинског договора о најму поморске базе у Севастопољу.

Зебњу Јушченка, на неки начин, потврдио је у петак Владимир Висоцки, главнокомандујући руских поморских снага, изјавом да би број руских бродова стационираних у Севастопољу могао ускоро да буде знатно повећан. Наиме, према Висоцком, основни договор између две државе подразумева присуство у украјинској луци чак стотину бродова са 25.000 људи. Тренутно се тамо налази 35 борбених пловила са 11.000 чланова посаде. Да не би било забуне, први човек руске морнарице је додао и да Црноморска флота нема намеру да напушта своје садашње позиције. Евентуалне корекције су могуће, отварање нових база је – извесно.

Интересантно је да је, такође у четвртак, у кримском граду Симферопољу дошло до праве „битке“ између присталица и противника уласка Украјине у алијансу. Како су пренели медији, тамошњи комунисти и припадници других националних партија су „натовце“ гађали парадајзом, а потом ритуално спалили заставу западног војног савеза. Полиција и специјалци успели су да одрже какав-такав ред, тако да до физичког контакта две групе није ни дошло.

Будућност руске Црноморске флоте на садашњим позицијама не само да све више загрева атмосферу у Украјини, а на Криму посебно, него се претвара и у оруђе за обрачун на унутрашњополитичком плану. Посебно између Јушченка и актуелне премијерке Јулије Тимошенко. А како изгледа, у тој бици биће у будућности дозвољено много штошта. Сукоб двоје лидера „наранџасте револуције“ из 2004. до сада је пригушиван на разне начине. Примирју би ускоро могао да дође дефинитиван крај.

Објективно, председникову изјаву о НАТО-у као једином гаранту украјинског суверенитета девалвира већ и сама чињеница да су гаранције тог суверенитета „оверене“ још 1994, такозваним, Будимпештанским договором по којем о таквим стварима брину чланице Савет безбедности УН – Русија, САД, Кина, Велика Британија и Француска. Другим речима, приклањање НАТО-у значило би и директно дезавуисање Савета безбедности, на шта у Украјини тешко да су спремни.

Са друге стране, у Москви су свесни да би њихов одлазак из Севастопоља значио истовремено отварање врата бродовима западне алијансе, чиме би однос снага у простору Црног мора био драстично нарушен. Наравно, на штету Русије. Управо на ту карту решила је да игра Јулија Тимошенко. Наиме, како преносе украјински медији, „наранџаста принцеза“ је спремна да, у замену за подршку Москве на председничким изборима 2009, „заборави“ на проблем Црноморске флоте. У „пакету узајамних корисних уступака“ су и цена гаса који Украјина купује од Русије, зарада од транспорта истог ка западу Европе, накнада за најам севастопољске луке која, како се тврди, износи 17 милиона долара годишње....

Прошлонедељне изборе за градоначелника Кијева (које нису добили ни „јушченковци“ ни „тимошенковци“) украјински посматрачи су оценили као својеврстан сигнал за почетак председничке трке. Улогу Русије, макар и посредну, у тој игри Јушченко неће моћи да пренебрегне, то је јасно већ сада. Као и неколико других чињеница. Пре свега, подршка уласку у НАТО међу украјинским грађанима не прелази двадесет процената, друго, Јулија Тимошенко је далеко јачи играч на домаћој сцени од њега, треће, највеће чланице ЕУ недавно су јасно ставиле до знања да, засад, нису претерано наклоњене партнерству са Украјином на војном плану.

Укратко, Јушченко ће, као и 2004, морати карту да стави на Вашингтон, што му свакако неће донети нове гласаче. И, што је још деликатније, поново ће створити ситуацију у којој о судбини његове земље одлучују велики светски играчи. У том светлу позивање на улогу НАТО-а, или било које друге стране војне силе, у очувању украјинског суверенитета делује само као доливање уља на ватру.