Демократија – празна реч у теорији

Док у Торину пише предговор за своју „Будућност демократије”, Норберто Бобио констатује како демократија у свету није баш најбољег здравља. Бејаше то октобра месеца 1983. године. Тридесет шест година касније констатујемо да се здравствено стање демократије знатно погоршало. Чак и у њеним традиционалним бастионима.

Демократија данас фигурира најпре као празна реч у теорији, а затим и као сопствена супротност у пракси. И то је жалосно. Нарочито због нових нараштаја деце која већ у средњошколском узрасту наслућују да је демократија велика шарена лажа. Професори их истина уче основним постулатима демократије, али ђаци, још увек неизманипулисане свести, схватају да то о чему ови говоре није оно што се заиста одиграва у стварности. Због тога су збуњени или цинично оријентисани према било каквим причама које оправдавају демократски поредак. Међутим, да се разумемо, професори углавном говоре о теорији демократије (како би требало да буде), док ученици циљају на праксу демократуре (како у већини случајева јесте). Али, кренимо редом и одагнајмо збуњеност коју може изазвати раскорак између демократске теорије и квазидемократске праксе. Дакле, раздвојимо појмове демократије и демократизације од термина демократизма и демократуре!

Минимална дефиниција демократије, коју је давних дана предложио Норберто Бобио, односи се на „процедурална правила при обликовању колективних одлука која омогућавају што шире учешће заинтересованих”. Демократија је, дакле, појам, теоријска конструкција, далеки идеал, утопија..., нарочито јер се и Бобијева минимална дефиниција демократије тешко да оваплотити у ововременој стварности. Или су процедуре подложне злоупотребама (као приликом тобоже демократских избора), или је учешће заинтересованих крајње незадовољавајуће (апатија, равнодушност). Зато и није чудно што Џон Кин оцењује да се у сржи данашњих режима крије клица деспотије. То вероватно долази отуда што у друштвеној пракси све мање има јавности која јавно просуђује (а то по Кину чини суштину демократије), а све више ауторитарних појединаца који владају захваљујући гласовима изманипулисаних поданика, и преко популистичких медија што их држе под својом контролом. Путин у Русији, Трамп у САД, Ердоган у Турској, Орбан у Мађарској, Вучић у Србији, Ђукановић у Црној Гори… Приметно је да се на различитим странама света и унутар различитих друштвено-политичких миљеа, процес демократизације (увођење владавине закона који важе подједнако за све, установљење власти као сервиса грађана, цивилна контрола органа насиља, те гарантовање индивидуалних и колективних права и слобода...), преокреће у своју супротност – демократизам.

Демократизам је, као уосталом и сваки други „изам”, идеолошки обојен и подразумева ситуацију у којој интересне групе прилагођавају демократију сопственим потребама. То је негативни одраз процеса демократизације, па стога нема везе с правом демократијом. (Отуда збуњеност оних који ипак знају шта демократија значи у теорији). У ствари, демократизам представља процес приликом којег моћне интересне групе утичу на изокретање суштине  демократије, настојећи да такво искривљено виђење демократије ауторитативно пласирају широким народним масама као једину истину. Али тада више немамо посла с демократијом већ с демократуром – поретком који само наоко личи на демократију, а заправо је суптилни облик диктатуре коју поседници моћи спроводе квазидемократским средствима. Невоља је, међутим, у томе што већина људи сматра да се ту ради о истинској демократији (а не о демократури), те да је због тога демократија лош систем владања, али да га не треба мењати јер алтернатива не постоји! Какво неразмрсиво клупко манипулације и слабог познавања прилика.

Демократура је стога сасвим одговарајући термин (сковао га шведски новинар и писац Вилхелм Мобер), за стање у којем се данашња друштва (у већој или мањој мери) налазе. Такво стање је, наравно, неприхватљиво с аспекта владавине права јер се под фирмом демократије, односно под фирмом фер и демократских избора, чак и у традиционалним демократијама све чешће спроводе недемократски поступци репресије, спутавања, дезинформисаности, гушења алтернатива  („то и то нема алтернативу”), загађења природе, распродаје природних и друштвених ресурса, небриге за такозваног обичног човека… Куда ће нас то одвести? У још жешћу апатију или у директну акцију? У фер и демократске изборе свакако не!

Социолог