Наногвицу послао тужилаштву поштом из иностранства

Када је држављанин Хрватске, против кога се водила истрага у Србији, изашао из посебне притворске јединице за организовани криминал, добио је наногвицу и меру забране напуштања стана у Београду. Убрзо је, међутим, скинуо апарат за електронски назор и отпутовао у Хрватску, а затим послао поштом нашем тужилаштву поломљени одашиљач, уз извињење.

То је само један случај из богате праксе Тужилаштва за организовани криминал како окривљени злоупотребљавају право на одбрану са слободе уз електронски надзор. Одашиљач је одстранио и један пакистански држављанин, који је и дан-данас у бекству, али се није извинио.

– Већ након три сата од одређивања мере забране напуштања стана уз примену електронског надзора, он је скинуо одашиљач локатор и побегао. Дакле, када се притвор замењује другом мером, неопходна је веома опрезна, пажљива и свеобухватна процена свих околности – нагласили су специјални тужилац за организовани криминал Младен Ненадић и виши саветник у овом тужилаштву Милица Вујанић-Ђорђевић у статистичкој анализи мере притвора и других мера обезбеђења присуства окривљених у кривичном поступку.

Резултати анализе, који су представљени у публикацији мисије ОЕБС-а на недавно завршеном саветовању кривичара на Златибору, показују да је притвор и даље најчешћа мера којом специјално тужилаштво и суд обезбеђују присуство окривљених у истрази. Када се оптужница подигне и почне суђење, највећи број оптужених није више иза решетака, већ одлазе у кућни затвор или имају меру забране напуштања боравишта.

– У пракси притвор најчешће траје само док траје истрага. Чим се притвор укине, почиње се са одуговлачењем поступка. Окривљени наизменично избегавају да долазе на заказане главне претресе, да би се затим наизменично и појављивали. Злоупотребљавају своја процесна права, често без оправдавања изостанака, а све како им не би био одређен притвор, јер се он по правилу не одређује само на основу једног изостанка. Тако улазимо у зачарани круг, поготово у предметима са великим бројем окривљених, што је чест случај у предметима организованог криминала – објаснили су аутори анализе.

Навели су статистичке податке који показују колико је често одређиван притвор, а колико друге мере.

Мера забране напуштања стана бележи нагли скок у 2015. години. Само пет ових мера било је одређено 2013, затим 12 у наредној години, а онда чак 29. Јемство бележи празне колоне у табелама Тужилаштва за организовани криминал. Примењено је само за 20 особа за цео посматрани петогодишњи период.

Притвор је, међутим, доминантан. У 2013. години 71 окривљени за организовани криминал био је у притвору до шест месеци или краће. Само за шест окривљених притвор је продужен и после подизања оптужнице. Две године касније, 2015, у притвору је током истраге било двоструко више окривљених – 143, а после подизања оптужнице 34.

– Дефинитивно можемо закључити да се од свих расположивих мера највише користи притвор, али и да се та мера најчешће после подизања оптужнице у релативно кратком временском року замењује мером забране напуштања стана. Верујемо да је свођење притвора на најмању могућу меру оправдано, јер је најмањи број кривичних дела са елементима насиља, а највећи број се врши ради прибављања имовинске користи за организатора и припаднике криминалних група – наводе аутори анализе.

Међутим, не оправдавају кратко трајање притвора у највећем броју предмета организованог криминала.

– Ако посматрамо дужину трајања притвора кроз призму веома дугог трајања кривичних поступака, онда морамо указати да замена притвора мером забране напуштања стана није нешто што је спречавало окривљене да не опструирају кривични поступак, тако што га одуговлаче или крше изречену меру. Зато се само у нарочито оправданим случајевима притвор може замењивати блажом мером – наводи специјални тужилац.

Поступци за кривична дела организованог криминала предуго трају, наглашава се у анализи. Ни у једном предмету у којем је истрага започела у 2017. години – није донета првостепена пресуда. Сви завршени поступци односе се искључиво на пресуде које су донете на основу споразума о признању кривице, а таквих је у 2017. години било 111.

Готово 30 одсто окривљених за организовани криминал добије пресуду на основу овог споразума, који знатно скраћује поступак. Ипак, пресуде су најбрже доношене у случајевима када су окривљени били у притвору.