Већ живим у будућности

На самом крају позива упућеног новинарима за вечерашње отварање ретроспективне изложбе нашег познатог илустратора Добросава Боба Живковића (1962) у Музеју примењене уметности, у 19 сати, пише: „Не пада му на памет да одрасте и да се уозбиљи.” Уверили смо се у то и уживо, у шали је прихватио да урадимо разговор, у том духу је, а лаконски, одговарао и на сва питања јер, како каже: „Нема одраслих. То су само деца коју је срамота да се смеју, која немају времена да се играју!”

 (Фото: лична архива)

Утисак о њему употпуњује визуелно сведочанство – више од 500 радова које је Боб створио током протеклих 37 година биће пред посетиоцима до 23. октобра, уз књигу „Басна о Бобу” Јасминке Петровић, коју је он илустровао, и монографију која носи његово име. Свестраност у богатој биографији је несумњива: од научне фантастике (едиција „Знак Сагите” и алманах „Монолит”) и епске фантастике (књиге „Српске народне бајке” и „Српске народне приповетке”), преко илустрација за децу које се одмах и непогрешиво, на први поглед, доводе у везу са њим (осим у бројним прозним делима најпре смо их сретали у „Политикином Забавнику”), па до сарадње са „Дневним телеграфом” и „Европљанином”. Аутор је многих рекламних кампања, често им је циљ био побољшање живота деце и младих, а дуга сарадња с „Креативним центром”, који је и суогранизатор изложбе, посебна је прича. Добијао је престижне награде и то по неколико пута: две на „Златном перу”, пет „Невена”, награду Змајевих дечјих игара, троструки је добитник признања „Лазар Комарчић”.

Упитан, после свега тога, да ли је узбуђен будући да ће на отварању бити и његови пријатељи из иностранства, неки чак из Јапана, Боб каже:

– Ја сам подељена личност. Сат времена трчим укруг и вриштим „нико неће доћи”, онда сат времена трчим у други круг и вриштим „сви ће доћи”! И не знам шта ме више плаши. Условно схватите то „трчим”, кад имате „300 кила”… То је, у ствари, значајно мрдање обрвама налево, па надесно. За сада је стигао Акира, он је и раније мислио да ја нисам сасвим нормалан. Сад је у то сигуран, ако ништа друго сад нас се плаши, никад нећемо ратовати са Јапаном. Остатак света, ваљда, долази у 19 сати.

Која вас емоција најчешће држи док радите – највише ноћу, док сви спавају, или се то, можда, разликује од теме до теме?

Почели сте од мог највећег проблема у раду. Пре него почнем да цртам морам прво све на свету да средим. Цртам из радости, нема свађе, нема кукњаве, не смем да будем гладан, жедан, тужан, љут или нервозан. Све то завршим, намирим, па седнем и радим. Нема смисла да цртам док тугујем, ни да тугујем док цртам. Цртежи настају из среће, док се смејем. Наравно, некад је то смех из игре, а некада смех из пркоса злу, јер каткад зло уме да буде јаче, ал’ је увек глупље.

Да ли је теже радити илустрације за децу или за „велику децу”?

Мени је то све исто. Радим за себе, књиге које волим, паметне и забавне приче. Цртам док ми цртеж не буде смешан или паметан, или смешан и паметан. Колико год да је чудно што ја не правим разлику између одраслих и деце, толико је забавно то што се маме више радују мојим књигама од клинаца. Да би дете добило моју књигу она прво мора мами да се свиди, прво мама почне да се кикоће па одлучи да је подели са дететом.

Илустрација никада није само допуна текста, нити представа написаног, већ и својеврстан коментар, пише један од аутора у монографији о вама. У том смислу, успели сте у свом стваралаштву да не будете претенциозни, а опет да погодите у мету. Како то постижете?

Помаже ми моја супермоћ. Увек успевам да радим са најбољим, најзабавнијим, најмудријим а најнепретенциознијим писцима. Лако је и лепо илустровати лепе и паметне књиге.

Постоји ли неки текст, прича или књига коју сте хтели да илуструјете али вам се, из неког разлога, није дало?

Сад је све ок, цртао сам све мени најдраже. У једном тренутку било је критично кад је Јасминка Петровић написала „Лето кад сам научила да летим”. Прочитао сам текст и кренуо да мољакам „Креативни центар” да ми дозволи да ја илуструјем књигу. Вратили су је са већ урађеним корицама из штампе и дали ми да цртам. Било ми је важно јер је то најлепша књига на свету.

Како данас гледате на свој опус и постоји ли део који вам је најдражи?

Мој живот је мање-више цртање. Сви цртежи су у вези са неким пријатељима и некима успоменама. Слабо памтим имена и бројеве, али кад погледам свој цртеж, враћају ми се сцене шта смо и како смо планирали, колико смо се радовали, сви проблеми и све мале победе. Не пристајем никад да продајем своје радове јер је сваки један драги део мог живота. Нема „омиљеног детета”.

На изложби ће премијерно бити представљен и пројекат виртуелне реалности заснован на вашим радовима за књиге „Плави кит” и „Да пукнеш од монструма”. Како то вама изгледа, како гледате на савремене технологије?

Временом сам постао завистан од топле воде, телефона, тоалета, интернета и осталих чуда. Праисторија је имала својих дражи, сигурно је било узбудљиво шарање по зидовима пећина, али живот иде даље. Људи свашта измишљају и ја уживам. Важно је да причамо своје приче, а технологија нам омогућава да их лепше доживимо, лакше нацртамо, боље пренесемо до што више људи. Радујем се што већ живим у будућности.