Демократија или партократија

Истинске демократије никад није било, нити ће је бити.
Жан/Жак Русо

У тачност ове Русоове тврдње, бар кад је реч о Србији, можемо да се уверимо ако знамо које су основне претпоставке за демократију (уводно предавање из Увода у право). То су демократска политичка култура, постојање контроле процеса владања, као и постојање судског и управног апарата који примењују само и једино законе и прописе донете на демократски начин. Дакле, ниједна од три наведене претпоставке не постоји у Србији, па због тога и не можемо да говоримо о демократији у Србији. То нисмо могли не само у овом тренутку, већ и пре тога, а после тзв. демократских промена, нити ћемо то моћи и после.

Али, ако је за утеху, демократије као облика организације власти нема нигде у свету. Ако се пође од изворног значења демократије („владавине народа”), онда би требало да власт свој легитимитет добија непосредно од народа, а да тако изабрани представници доносе одлуке у складу са интересом народа. Таквог облика владавине нема нигде на кугли земаљској. Све приче о демократији су замлаћивање народа (бирача) и бацање прашине у очи не би ли се добили избори и приграбила власт (плен).

Већ прва, још у античко доба, искуства с такозваном демократијом била су поражавајућа, па и није чудно што су се још и највећи антички мислиоци опредељивали против демократије. Херодот, коме се приписује да је творац термина демократија, писао је о томе да, иако је владавина народа нешто најлепше на свету јер подразумева једнакост за све, увек постоји могућност да на површину избије оно најподлије и најгоре из народа. Бар за сада не треба посебно образлагати овакву тврдњу кад је о Србији реч. Накнадно разочарање „кума” демократије у свој изум подсећа на разочарање Нобела, творца динамита намењеног минирању стена, пошто је схватио како су га „мангупи” искористили за убијање људи.

Платон, такође, спада у жешће критичаре демократије. То је, најкраће речено, лош облик владавине као што су и тимократија (владавина ратника који су се обогатили током војевања и постали моћни), олигархија (владавина мањег дела богатих, војно моћних или политички утицајних) или тиранида (још из доба Пизистрата који је лукавством и преварама успео да се дочепа власти чак у три наврата, па отуда и три тираниде). Због тога је Платон сматрао да је најбољи облик владавине онај где влада неколицина изабраних (мислио је он да то треба да буду најученији људи, филозофи). Његове замерке демократији своде се на претерану слободу светине која постаје разуздана и не поштује законе.

И Аристотел је демократију сматрао лошим обликом владавине. По његовом мишљењу, владавина светине или демократија такође је „изопачени”  облик управљања државом, као и тиранија и олигархија. Тај облик владавине  врло често може да се изопачи и исквари, зато што у демократији (а по њему то је владавина сиромашних) власт мисли само на свој интерес једнако као и у тиранији и олигархији.

Да не наводимо овде и француску буржоаску револуцију и њен неславни крај. Цитираћу још нашег познатог правног мислиоца Живојина Перића, иначе француског ђака: „Ја сам, господо, против демократије, против владе и њене већине још и зато што демократија почива на принципу једнакости, принципу који не одговара природи и који је једна погрешна рационалистичка творевина 18. века”.

Свака прича се о демократији прича се док се не дође до власти. А кад се дође на власт од демократије не остане ни д, већ се све претвори у партократију. Власт се као плен дели само пробраним партијским и личним пријатељима и спонзорима. Да подсетим на ону причу и код нас о „странци као предузећу”. Од предузећа запослени добијају, а од странке њени чланови узимају све што хоће.

Будући да политичке странке воле да истичу да су демократске, није наодмет навести шта је Слободан Јовановић, наш највећи правни мислилац, писао: „Савременим странкама главна је брига да победе на изборним и парламентарним борбама”. А како је демократија добар лепак за лаковерне гласаче, највећи број странака је у своје име убацио и оно „демократска”, ма шта то значило.

„Странка постаје друштво за експлоатацију власти и, као све групе, које су руковођене егоистичким побудама, шири око себе корупцију.” Знам да ће многи да помисле да је ово написао неки наш савременик, али је то писано још далеке 1936. године. „Страначка владавина изметнула се у олигархију политичара од заната, којима је главни циљ да од државе извуку што више користи за себе и за своје присталице.” Можда неко из овога помисли да су наши страначки лидери читали Слободана Јовановића и оданде учили шта и како да раде. Судећи по њиховом политичком образовању, тешко је да би се тако нешто могло закључити. Биће да је Слободан Јовановић добро познавао менталитет нашег „динарца”. Он се залагао за дисциплиновање динарског типа. Врлине динарца у кризним периодима наше историје – борбеност и неустрашивост – постају мана у измењеним околностима.

Научни саветник