Demokratija ili partokratija

Istinske demokratije nikad nije bilo, niti će je biti.
Žan/Žak Ruso

U tačnost ove Rusoove tvrdnje, bar kad je reč o Srbiji, možemo da se uverimo ako znamo koje su osnovne pretpostavke za demokratiju (uvodno predavanje iz Uvoda u pravo). To su demokratska politička kultura, postojanje kontrole procesa vladanja, kao i postojanje sudskog i upravnog aparata koji primenjuju samo i jedino zakone i propise donete na demokratski način. Dakle, nijedna od tri navedene pretpostavke ne postoji u Srbiji, pa zbog toga i ne možemo da govorimo o demokratiji u Srbiji. To nismo mogli ne samo u ovom trenutku, već i pre toga, a posle tzv. demokratskih promena, niti ćemo to moći i posle.

Ali, ako je za utehu, demokratije kao oblika organizacije vlasti nema nigde u svetu. Ako se pođe od izvornog značenja demokratije („vladavine naroda”), onda bi trebalo da vlast svoj legitimitet dobija neposredno od naroda, a da tako izabrani predstavnici donose odluke u skladu sa interesom naroda. Takvog oblika vladavine nema nigde na kugli zemaljskoj. Sve priče o demokratiji su zamlaćivanje naroda (birača) i bacanje prašine u oči ne bi li se dobili izbori i prigrabila vlast (plen).

Već prva, još u antičko doba, iskustva s takozvanom demokratijom bila su poražavajuća, pa i nije čudno što su se još i najveći antički mislioci opredeljivali protiv demokratije. Herodot, kome se pripisuje da je tvorac termina demokratija, pisao je o tome da, iako je vladavina naroda nešto najlepše na svetu jer podrazumeva jednakost za sve, uvek postoji mogućnost da na površinu izbije ono najpodlije i najgore iz naroda. Bar za sada ne treba posebno obrazlagati ovakvu tvrdnju kad je o Srbiji reč. Naknadno razočaranje „kuma” demokratije u svoj izum podseća na razočaranje Nobela, tvorca dinamita namenjenog miniranju stena, pošto je shvatio kako su ga „mangupi” iskoristili za ubijanje ljudi.

Platon, takođe, spada u žešće kritičare demokratije. To je, najkraće rečeno, loš oblik vladavine kao što su i timokratija (vladavina ratnika koji su se obogatili tokom vojevanja i postali moćni), oligarhija (vladavina manjeg dela bogatih, vojno moćnih ili politički uticajnih) ili tiranida (još iz doba Pizistrata koji je lukavstvom i prevarama uspeo da se dočepa vlasti čak u tri navrata, pa otuda i tri tiranide). Zbog toga je Platon smatrao da je najbolji oblik vladavine onaj gde vlada nekolicina izabranih (mislio je on da to treba da budu najučeniji ljudi, filozofi). Njegove zamerke demokratiji svode se na preteranu slobodu svetine koja postaje razuzdana i ne poštuje zakone.

I Aristotel je demokratiju smatrao lošim oblikom vladavine. Po njegovom mišljenju, vladavina svetine ili demokratija takođe je „izopačeni”  oblik upravljanja državom, kao i tiranija i oligarhija. Taj oblik vladavine  vrlo često može da se izopači i iskvari, zato što u demokratiji (a po njemu to je vladavina siromašnih) vlast misli samo na svoj interes jednako kao i u tiraniji i oligarhiji.

Da ne navodimo ovde i francusku buržoasku revoluciju i njen neslavni kraj. Citiraću još našeg poznatog pravnog mislioca Živojina Perića, inače francuskog đaka: „Ja sam, gospodo, protiv demokratije, protiv vlade i njene većine još i zato što demokratija počiva na principu jednakosti, principu koji ne odgovara prirodi i koji je jedna pogrešna racionalistička tvorevina 18. veka”.

Svaka priča se o demokratiji priča se dok se ne dođe do vlasti. A kad se dođe na vlast od demokratije ne ostane ni d, već se sve pretvori u partokratiju. Vlast se kao plen deli samo probranim partijskim i ličnim prijateljima i sponzorima. Da podsetim na onu priču i kod nas o „stranci kao preduzeću”. Od preduzeća zaposleni dobijaju, a od stranke njeni članovi uzimaju sve što hoće.

Budući da političke stranke vole da ističu da su demokratske, nije naodmet navesti šta je Slobodan Jovanović, naš najveći pravni mislilac, pisao: „Savremenim strankama glavna je briga da pobede na izbornim i parlamentarnim borbama”. A kako je demokratija dobar lepak za lakoverne glasače, najveći broj stranaka je u svoje ime ubacio i ono „demokratska”, ma šta to značilo.

„Stranka postaje društvo za eksploataciju vlasti i, kao sve grupe, koje su rukovođene egoističkim pobudama, širi oko sebe korupciju.” Znam da će mnogi da pomisle da je ovo napisao neki naš savremenik, ali je to pisano još daleke 1936. godine. „Stranačka vladavina izmetnula se u oligarhiju političara od zanata, kojima je glavni cilj da od države izvuku što više koristi za sebe i za svoje pristalice.” Možda neko iz ovoga pomisli da su naši stranački lideri čitali Slobodana Jovanovića i odande učili šta i kako da rade. Sudeći po njihovom političkom obrazovanju, teško je da bi se tako nešto moglo zaključiti. Biće da je Slobodan Jovanović dobro poznavao mentalitet našeg „dinarca”. On se zalagao za disciplinovanje dinarskog tipa. Vrline dinarca u kriznim periodima naše istorije – borbenost i neustrašivost – postaju mana u izmenjenim okolnostima.

Naučni savetnik