Жича - темељ крста и круне

Сви архијереји Српске православне цркве окупиће се у манастиру Жичи 6. октобра да би молитвеним прослављењем била започета централна свечаност поводом осмовековне аутокефалности Српске православне цркве.

За тај важан догађај припремао се већ годинама овај манастир у близини Краљева, тако да манастирски комплекс изгледа прелепо, уређен је као никада раније. Истина, у самој порти тек је обављено партерно уређење, другачије речено, уместо камених стаза поплочана је површина испред самог улаза у цркву.

Ту више нема дрвећа чије је корење, кажу, претило темељима објеката и, како то обично бива, та промена изазвала је разне опречне оцене као и обнова фасаде манастира. Наиме, све је изгледа било спремно да се прилично оронула фасада обнови до почетка поменуте прославе.

Биле су уз зидове чак постављене и скеле па су уклоњене, јер се проценило да за тако обиман и сложен посао нема времена. И, опет креће прича о кашњењу пројекта, изненадно утврђеној обимности и сложености радова, несугласица око процедуре, избора извођача...

Но, то су ,,српске” приче, споредне и минорне за значај Жиче, наше вечне приче, започете још почетком 13. века, када су овде браћа Сава и Стефан Немањић почели градњу цркве посвећене Светом Спасу.

Стефан је градио под надзором свог брата Саве, а имали су заједнички циљ: да то буде центар самосталне српске цркве, место крунисања српских краљева, храм за устоличења првог српског архиепископа, хиротонисања епископа и игумана.

Градња цркве па и радови на живопису су завршени, највероватније, до Спасовдана 1221. године, а у њој је, сматра се, већ било обављено крунисање њеног ктитора Стефана Немањића за краља.

На дан поменуте славе храма, Стефанов брат Сава, на том великом сабору, као први архиепископ, ту у Жичи, дакле првом седишту аутокефалне српске православне цркве, беседио је подучавајући народ о правој вери, о постулатима СПЦ, који су проистекли са васељенских сабора и од светих отаца из првих векова хришћанства.

Такође, од тог дана аутокефална српска архиепископија је подељена на седам епископија за које су хиротонисани епископи.  

После је у манастиру крунисано још шест краљева из лозе Немањића, а Жича је добила назив седмоврата. Током разговора са Милицом Стојановић, кустоскињом манастира, питамо је и о том предању.

– Да, ради се о томе да је принц, на једна врата улазио као обичан човек, а на друга излазио као краљ који има нова послушања, бригу о народу и држави. Зато су, каже се, отварана нова врата како би га то подсетило да улази у нешто сасвим ново што му је Бог дао. Последње отварање врата било би, значи, половином 14. века, када је ту за краља крунисан и последњи Немањић – објашњава кустоскиња.

Судећи према фрескопису, Жича мало подсећа на првобитни изглед, јер је рушена више пута. Подуже је, рецимо после разарања од Турака, била без крова па је сачувано мало фреска из времена док је радове надзирао Свети Сава. Из тог доба од сачуваних најпознатија је фреска Распеће Господње и апостоли у бочној певници цркве.

Жича је, наравно, и више пута обнављана, али је фасада вековима остала црвене боје.

– У византијском царству владари су називани порфирогенитима, што је значило рођење у порфиру, пурпурној боји која се сматрала бојом царског достојанства. Вероватно је Свети Сава ту боју одабрао за Жичу желећи да се издалека види како је реч о краљевској задужбини. Уз то, Сава је Жичу градио по повратку из Никеје, а верује се и по узору на манастире Свете Горе, пре свега на Лавру и Ватопед, који су били црвени – каже Милица Стојановић.

Поред главне цркве у комплексу жичког манастира постоји и црква костурница, која је саграђена на средњовековним темељима, уз залагање владике жичког Николаја. У цркви костурници положене су кости деце и жена страдалих у време турског ропства.

Иначе, у манастиру је сада око 40 монахиња, свака ту уз посвећеност вери има и послушање. А оне које су вичне сликарству раде у иконописачкој радионици на иконама и иконостасима, којима и тако диљем планете у православним храмовима или на изложбама шире дух жичког манастира, извора вере и наше духовности.