Kријумчар сећања

Младост и није тако давно прошла колико су брзо и грубо нестајали њени најаутентичнији симболи, чинећи да за дан старимо годину, и ми и наш вољени град.

Понекад ми изгледа као да сам измислио драге ликове из детињства и да лажем у свакој причи о одрастању, јер, безмало, да више нема ничег што би то потврдило, нити постоје места о којима причам... Осећам се као кријумчар сећања...

Отуда ваљда и Јован, Јоца, нааајбољи друг из пубертетских дана, на истом оном месту на којем смо се пре 19 година растали, када сам одлазио из старог краја. Баш на истом, као да је све ове године непомично стајао ту, верујући у олако дато обећање: другари заувек!

Остао је у реду пред нашим биоскопом да нам купи карте за пројекцију у пола девет, увече. Тапкароши су покушавали да га изварају неким лошим местима на балкону. Нисам стигао да му кроз прозор кљакаве 18-це довикнем „немој”! Био сам љут да те ноћи дођем у „Фонтану”.

Зато су успомене дошле по мене... На оне дивне биоскопске године, без којих одрастање не би било богзна шта.

Биоскоп је био први бунт за који смо веровали да имамо оправдане разлоге. Био је међаш крај којег су родитељи прећутно одобравали нашу тврдоглаву жељу да што пре одрастемо. Знало се, када ти први пут дозволе да сам одеш у биоскоп, више нема повратка на старо – ниси више клинац.

Наравно, с обзиром на важност тих згода карте су се куповале неколико дана унапред и пресовале у оним гломазним енциклопедијама, које су родитељи имали обичај да купују на метар. Боже, сећам се колико су моји били поносни верујући да упијам историју, а ја сам само проверавао да ли је карта сигурна у својим „јаслама”, међу балканским ратовима...

Више нисам морао кришом да цедим очеву пасту за бријање, подразумевало се да човек од 11 година, који сам иде у биоскоп, мора да обрије „брчине”. Пред одлазак се није купало сапуном, као обичним данима, већ купком старијег брата. Да осете девојчице из реда испред...

Јер, није то био тек пуки одлазак на гледање некаквог филма. За нас момчиће то је био први искорак у мужевност и прилика да без устезања, накратко, звучимо као одрасли. Вулгарно, углавном.

Да више нисам балавац било ми је сасвим јасно када сам пред одлазак на „Супермена 2” театрално саопштио родитељима: „Не чекајте ме, лезите, нећу се вратити пре осам...”, а они оћутали. Еј, да се вратим кући тек по истеку Другог дневника?! То је било нешто...

Наравно, неписано правило је налагало да се тек после десетина одгледаних пројекција, у локалним биоскопима, стиче право на одлазак у једну „Козару”, „Одеон” или, баш у специјалним приликама, „Јадран”!

То су већ биле момачке сале у којима је било оних одважних да пуше у њима и гледају попреко цепаче карата. Више смо гледали у њих него у платно... Временом су на ред дошле семенке, кикирики, љуте жваке које су се савршено лепиле за столице, утрчавање без карата, романтична помрчина задњег реда, добацивање кинооператеру, дизање ногу на столицу испред...а онда је нетрагом нестало све! Као кад се усред пројекције одличног филма упале светла у сали и...

Има још биоскопа, наравно, само то више нису они, наши! Нити се у њих иде као што се некада ишло. Нити се о томе прича као што се некада говорило. А, понајмање значе што су некада генерацијама и генерацијама Београђана – значили: неизоставни део питомог одрастања.

То су тек скупе сале у којима се пуштају скупи филмови и у које свраћају људи у скупој тоалети...

Само су још сећања јефтина и права. Све остало је плод скупе продукције...