Тужна демографска слика Србије

Када се у некој варошици у Србији за једну деценију преполови број становника, онда је то више него алармантно. Нажалост, нама читаве области остају без људи и ником ништа. Као да се то дешава неком другом. Објави се спорадично понеки новински чланак. Пред изборе, странке се утркују у обећањима, а после ником ништа. Као да то никог не дотиче. Људи одлазе, из економских разлога, млади за послом, а стари природно нестају. И та лепа места, бајковита села, варошице и вароши таворе.

Читава земља подељена је у четири града – полиса: Београд, Нови Сад, Крагујевац и Ниш. И залуд вапаји, залуд преклињања. Као да нико ништа не чини да се нешто измени. Као да се то никог не тиче.

А штета, лепа је Србија, има толико тога лепог, само кад би се држава мало потрудила. Наводим типичан пример. У мом Доњем Милановцу биле су три фабрике и земљорадничка задруга. Запослено је било више од две хиљаде људи. Сада ниједна фабрика не ради, ко је могао отишао је, а ко није, спрема се. Остаће стари, да тугују за децом и да се од туге разболе. Нестаће један погранични појас, а од општине до државе нико ни да мрдне. Да се обнове фабрике, или саграде нове. Конкретно, подручје око Доњег Милановца и даље је пребогато шумама. Кажем и даље, јер се експлоатисало бесомучно, а једина и најстарија фабрика – Дрвна индустрија „Пореч”, пропала је давно. Иако дрва на њу падају, она изгледа као руина, споменик небриге и грамзивости појединаца. И колико је таквих примера и крајева. Велики део Србије очекује да се неко озбиљно, делом, не обећањима, посвети опстанку живота на прелепим празним територијама.

Синиша Стојчић,
Београд