Од земљотреса до гласности

Трагедије имају своје поуке, а древна кинеска изрека каже да „патње и страдања обнављају народ”. Овога су се сетили кинески коментатори у настојању да процене, поред осталог, и политичке последице разорног земљотреса, који је усмртио преко 68.000, а оставио без крова над главом пет милиона људи – ако је ово коначни биланс катастрофе.

Иако су проистекле из практичног искуства у борби са елементарном несрећом, поуке су, на посредан начин, одразиле промене у кинеској политичкој клими од октобра прошле године, то јест од 17.конгреса Комунистичке партије Кине. Конгрес је тада усвојио једну идеолошку одредницу коју ни стара, ни Маова, а ни савремена Кина нису познавале. КП Кине је прокламовала да је „право народа да зна шта ради влада” и да, у остварењу тог права, надзире власт.

Министарства и комисије Централног комитета потом су морали да именују представнике за штампу и да одржавају редовне прес-конференције. А 1.маја ове године ступиле су на снагу мере владе за „побољшање транспарентности рада и заштиту права народа... да врши јавни надзор над званичним актима”.

Кад се 12. маја, у 14.28 по локалном времену, у Сечуану догодио земљотрес, дошло је до пометње због судара старе праксе и нових смерница. Синхуа је емитовала прву вест већ после неколико минута, а Централна државна телевизија је прекинула редовни програм да би обавестила гледаоце о несрећи. Међутим, Пропагандно одељење ЦК, следећи шаблон из Маових времена револуционарне конспиративности – по коме осетљиву информацију о трагичном догађају мора да одобри највиши партијски врх – није дозволило да се новинари одмах нађу на месту катастрофе. Тада се десило нешто што се, још од политичких судара у „Културној револуцији”, не памти у новинарској пракси у Кини: „седма сила” је одбила да послуша Пропагандно одељење ЦК и сјурила се, са лаптопима, камерама и фотоапаратима, у Сечуан.

Пропагандно одељење ЦК сутрадан је повукло одлуку о забрани одласка новинара у угрожено подручје, јер је Ху Ђинтао, у току ноћи, увео нову праксу: у ситне сате сазвао је седницу Сталног комитета Политбироа, највишег партијског тела. На седници је одлучено да премијер Вен Ђијабао хитно отпутује на место катастрофе и да лично руководи спасилачким операцијама. 

Већ 14. маја „Женмин жибао” је у уводнику одразио оно што је највиши партијски врх наложио: „спасавање људских живота има врхунски приоритет”, „интерес људи је изнад свега”, спасиоци су дужни да се „ослањају на вољу народа”, гласине и паника могу се сузбити само отвореном, смиреном и објективном информацијом и ефикасношћу рада централних и локалних власти и спасилачких екипа. Одговорност нације је била стављена на пробу. Уводничар је подсетио да „патње и страдања обнављају народ”. Или, што бисмо ми рекли, „На муци се познају јунаци”.

Било је то први пут, у новијој кинеској историји, да је спасавању обичних људи придат већи значај од спасавања државе, револуције, социјализма. Касније се испоставило да су, управо због хуманог приступа жртвама, у операцијама спасавања испољене високе људске вредности: храброст, присебност, јединство у акцији, достојанство, дисциплина, организациона способност, солидарност у невољи, спонтани патриотизам без бусања у груди и инсценираног ударничког прегалаштва.

Премијер је стално био под рефлекторима: ходао је неуморно кроз рушевине са мегафоном у рукама, сузних очију наређивао војницима да спасавају затрпане ђаке и деци говорио: „Овде деда Вен, останите мирни, хитамо вам у помоћ.” Влада је наложила да се шверцери, профитери и сејачи паничних гласина најстроже кажњавају. Строго су кажњавани и трговци који су произвољно подизали цене намирница на угроженим подручјима. Председник Ху Ђинтао је, после инспекције у Сечуану, одмах посетио две фабрике шатора, апелујући на њих да раде даноноћно.

Војска је известила да су њене спасилачке екипе стигле на место несреће 14 минута након првог потреса и да су, у току једне недеље, спасле 21.566 људских живота, сместиле у амбуланте и болнице 34.051 повређеног и пребациле на безбеднија места 205.370 страдалника. Сва наређења су извршавана ефикасно, истицало се у кратком војничком рапорту нацији.  

Одзив јавности је био без преседана. У пружању помоћи унесрећенима су, мимо 110.000 војника и полицајаца, учествовале и десетине хиљада волонтера из невладиних организација и самоорганизовани грађани. Добровољни прилози су у првом налету нарасли на 500 милиона долара. На преко 75 милиона сајтова блогери су критиковали власти, особито провинцијске и локалне, због немара и неадекватних превентивних мера, али и одавали признање партијском и државном руководству на доброј организацији и успешним спасилачким операцијама. И у штампи, која је могла да закључи да је по отворености у извештавању досегла високе међународне стандарде, отворено су упућиване и похвале и покуде руководству. Али, било је јасно да руководство Кине одавно није имало овакву подршку и поверење народа.

Западни извештачи су зато ову позитивну промену у односима између власти и народа назвали кинеском гласношћу, позајмивши познати Горбачовљев термин. Гласност имплицира већу политичку отвореност друштва и већу слободу јавне речи. А то су предуслови шире демократије и рађања политичког плурализма.

Кинези пре говоре, користећи савремени западни термин, о „транспарентности” јавног деловања и о – што је новина – „идеолошкој еманципацији” друштва. По њима, појаву није изнудила тешка трагедија, нити потреба да се земља пред светом представи у бољем светлу уочи предстојеће Олимпијаде, како се негде мисли. Већа отвореност друштва је замишљена као део реформе политичког система. Катастрофа је тај процес можда поспешила, али и доказала – критичарима на страни – да се демократија не може пресадити, него да се рађа изнутра.