Od zemljotresa do glasnosti

Tragedije imaju svoje pouke, a drevna kineska izreka kaže da „patnje i stradanja obnavljaju narod”. Ovoga su se setili kineski komentatori u nastojanju da procene, pored ostalog, i političke posledice razornog zemljotresa, koji je usmrtio preko 68.000, a ostavio bez krova nad glavom pet miliona ljudi – ako je ovo konačni bilans katastrofe.

Iako su proistekle iz praktičnog iskustva u borbi sa elementarnom nesrećom, pouke su, na posredan način, odrazile promene u kineskoj političkoj klimi od oktobra prošle godine, to jest od 17.kongresa Komunističke partije Kine. Kongres je tada usvojio jednu ideološku odrednicu koju ni stara, ni Maova, a ni savremena Kina nisu poznavale. KP Kine je proklamovala da je „pravo naroda da zna šta radi vlada” i da, u ostvarenju tog prava, nadzire vlast.

Ministarstva i komisije Centralnog komiteta potom su morali da imenuju predstavnike za štampu i da održavaju redovne pres-konferencije. A 1.maja ove godine stupile su na snagu mere vlade za „poboljšanje transparentnosti rada i zaštitu prava naroda... da vrši javni nadzor nad zvaničnim aktima”.

Kad se 12. maja, u 14.28 po lokalnom vremenu, u Sečuanu dogodio zemljotres, došlo je do pometnje zbog sudara stare prakse i novih smernica. Sinhua je emitovala prvu vest već posle nekoliko minuta, a Centralna državna televizija je prekinula redovni program da bi obavestila gledaoce o nesreći. Međutim, Propagandno odeljenje CK, sledeći šablon iz Maovih vremena revolucionarne konspirativnosti – po kome osetljivu informaciju o tragičnom događaju mora da odobri najviši partijski vrh – nije dozvolilo da se novinari odmah nađu na mestu katastrofe. Tada se desilo nešto što se, još od političkih sudara u „Kulturnoj revoluciji”, ne pamti u novinarskoj praksi u Kini: „sedma sila” je odbila da posluša Propagandno odeljenje CK i sjurila se, sa laptopima, kamerama i fotoaparatima, u Sečuan.

Propagandno odeljenje CK sutradan je povuklo odluku o zabrani odlaska novinara u ugroženo područje, jer je Hu Đintao, u toku noći, uveo novu praksu: u sitne sate sazvao je sednicu Stalnog komiteta Politbiroa, najvišeg partijskog tela. Na sednici je odlučeno da premijer Ven Đijabao hitno otputuje na mesto katastrofe i da lično rukovodi spasilačkim operacijama. 

Već 14. maja „Ženmin žibao” je u uvodniku odrazio ono što je najviši partijski vrh naložio: „spasavanje ljudskih života ima vrhunski prioritet”, „interes ljudi je iznad svega”, spasioci su dužni da se „oslanjaju na volju naroda”, glasine i panika mogu se suzbiti samo otvorenom, smirenom i objektivnom informacijom i efikasnošću rada centralnih i lokalnih vlasti i spasilačkih ekipa. Odgovornost nacije je bila stavljena na probu. Uvodničar je podsetio da „patnje i stradanja obnavljaju narod”. Ili, što bismo mi rekli, „Na muci se poznaju junaci”.

Bilo je to prvi put, u novijoj kineskoj istoriji, da je spasavanju običnih ljudi pridat veći značaj od spasavanja države, revolucije, socijalizma. Kasnije se ispostavilo da su, upravo zbog humanog pristupa žrtvama, u operacijama spasavanja ispoljene visoke ljudske vrednosti: hrabrost, prisebnost, jedinstvo u akciji, dostojanstvo, disciplina, organizaciona sposobnost, solidarnost u nevolji, spontani patriotizam bez busanja u grudi i insceniranog udarničkog pregalaštva.

Premijer je stalno bio pod reflektorima: hodao je neumorno kroz ruševine sa megafonom u rukama, suznih očiju naređivao vojnicima da spasavaju zatrpane đake i deci govorio: „Ovde deda Ven, ostanite mirni, hitamo vam u pomoć.” Vlada je naložila da se šverceri, profiteri i sejači paničnih glasina najstrože kažnjavaju. Strogo su kažnjavani i trgovci koji su proizvoljno podizali cene namirnica na ugroženim područjima. Predsednik Hu Đintao je, posle inspekcije u Sečuanu, odmah posetio dve fabrike šatora, apelujući na njih da rade danonoćno.

Vojska je izvestila da su njene spasilačke ekipe stigle na mesto nesreće 14 minuta nakon prvog potresa i da su, u toku jedne nedelje, spasle 21.566 ljudskih života, smestile u ambulante i bolnice 34.051 povređenog i prebacile na bezbednija mesta 205.370 stradalnika. Sva naređenja su izvršavana efikasno, isticalo se u kratkom vojničkom raportu naciji.  

Odziv javnosti je bio bez presedana. U pružanju pomoći unesrećenima su, mimo 110.000 vojnika i policajaca, učestvovale i desetine hiljada volontera iz nevladinih organizacija i samoorganizovani građani. Dobrovoljni prilozi su u prvom naletu narasli na 500 miliona dolara. Na preko 75 miliona sajtova blogeri su kritikovali vlasti, osobito provincijske i lokalne, zbog nemara i neadekvatnih preventivnih mera, ali i odavali priznanje partijskom i državnom rukovodstvu na dobroj organizaciji i uspešnim spasilačkim operacijama. I u štampi, koja je mogla da zaključi da je po otvorenosti u izveštavanju dosegla visoke međunarodne standarde, otvoreno su upućivane i pohvale i pokude rukovodstvu. Ali, bilo je jasno da rukovodstvo Kine odavno nije imalo ovakvu podršku i poverenje naroda.

Zapadni izveštači su zato ovu pozitivnu promenu u odnosima između vlasti i naroda nazvali kineskom glasnošću, pozajmivši poznati Gorbačovljev termin. Glasnost implicira veću političku otvorenost društva i veću slobodu javne reči. A to su preduslovi šire demokratije i rađanja političkog pluralizma.

Kinezi pre govore, koristeći savremeni zapadni termin, o „transparentnosti” javnog delovanja i o – što je novina – „ideološkoj emancipaciji” društva. Po njima, pojavu nije iznudila teška tragedija, niti potreba da se zemlja pred svetom predstavi u boljem svetlu uoči predstojeće Olimpijade, kako se negde misli. Veća otvorenost društva je zamišljena kao deo reforme političkog sistema. Katastrofa je taj proces možda pospešila, ali i dokazala – kritičarima na strani – da se demokratija ne može presaditi, nego da se rađa iznutra.