Револуционар

Када је неминовност Великога рата била извесна, свако је желео да помогне у одбрани домовине. Србија је примала и добровољце. У добром делу добровољаца били су и момци које је Војна комисија одбацила из разних разлога. Један од таквих младића био је и Радомир Рада Вујовић (1895–1938). Стасао је у Пожаревцу, у бројчано великој породици ковача-колара Димитрија, који се доселио из банатског села Лесковице и брзо развио свој занат. По опредељењу био је члан Радикалне странке. Кућа са радионицом налазила се испод цркве на самом крају Радичевичевог сокака.

Рада Вујовић је био добар ђак и другар. Приступио је подмлатку Српске социјал-демократске странке, на чијем је челу тада био Димитрије Туцовић (1881–1914). Желео је да студира медицину, али му је изгледа политика лагано постајала важнија од свега, па је покушао да подбуни и очеве раднике, те на крају је извукао дебљи крај, јер су радници радили као у породици и није им падало на памет да увреде свог газду који им је био као отац.

Испит зрелости положио је у Пожаревачкој гимназији 1913/14. Иако он и другови из разреда, нису још потпадали под војну обавезу, Рада се, као родољуб, пријавио за преглед надајући се да ће га примити, јер је имао кондицију као члан Соколског друштва. Војна комисија га је одбила због платфуса и кратковидости. Није му било право, али се сети и пријави се као добровољац.

Тих месеци, од атентата 1914, на врх Варошког брега се улогорио Браничевски одред где су Раду убацили у чету за везу. Са њим је још неколико школских другова-добровољаца. Постао је телефониста чији је задатак био одржавање телефонских линија од Голупца до Смедерева. Тај фронт држао је Браничевски одред и било је ситуација када се беспрекидно дежурало и више од 48 часова. Случајем су преживели и ваздушни напад када је непријатељ из извиђачког аероплана просуо сандук челичних „пикада” који су са висине од 1-1,5 километара пробијали и уништавали све пред собом.

Током летње ноћи, када је било мирније, а Рада дежурао, у станицу је бануо и командант Одреда пуковник Светомир Љ. Матић (1870–1891) каснији ђенерал и бан Дунавске бановине. Ни он није могао ока склопити од спарине. Знао је по причи да су примљени школарци добрим делом присталице Туцовићеве странке, те је хтео да се у то увери. Са момцима се лепо опходио. Нудио их дуваном и пићем и пажљиво слушао шта школарци причају. Тек када се ноћ почела лагано губити, пуковник Матић устане, поздрави се са децом и крене ка Команди. Отворивши врата промрнџа себи у браду, али довољно да је Рада разумео шта каже:

− Море, све вас комунце требало би кад-тад без разлике повешати да децу толико не трују!..

Браничевски одред је остао на Варошком брду до јануара 1915, а онда су се маршом спустили до Скопља где је већ стигла и Ђачка чета. Дошавши у Скопље морали су сви школарци-добровољци да се построје пред Војном комисијом да би видели ко од њих може даље, јер ће пут бити неизвестан и дуг. Комисија је и други пут огласила Раду Вујовића за неспособног. Био му је то најтежи час у животу, али није клонуо. Кумио је и молио, слао молбе и недељама чекао да му стигне потврдан одговор, али војска остаде непопустљива.

Морао је да напусти гарнизон, али се надао да ће кренути даље. Те зиме живео је врло тешко у Скопљу. Није био на казану па се некако сналазио, тек толико да се прехрани. Није имао довољно новаца, али се снашао: успео је да му неки лимар направи самовар. И тако, ујутру распали мангало, пристави самовар и војницима, после прозивке, нудио би шољу топлог чаја по цени од пару, две и на томе је успевао да мало заради. То се није допало новом команданту пуковнику Ђорђу Глишићу, јер када је дошло и негативно решење, он га је, у рано пролеће те године, возом вратио у Пожаревац.

Рада није могао да поднесе бугарску окупацију Пожаревца па је преко старих другова који су исто остали успео се пребацити у Смедерево у немачку болницу као помоћник апотекара. Занимљиво је да му је у сусрет изашао и сам командант болнице, војни лекар Холцман, пољски Јевреј који је волео Србе и увек гледао да им кришом помогне...

Рада Вујовић је без успеха, 1919, покушао, и то о трошку пожаревачке општине, да оде на студије медицине у Паризу. На крају одлази о свом трошку, радећи све да би преживео. Међутим, француске власти су га 1921. протерале из Француске, а слично се десило и у Бечу. Пошто је до краја остао веран Марксовој идеји, бива често затваран, да би на крају успео да оде, августа 1933, у новонасталу совјетску Русију, где је током Стаљинових чистки, 1938, погубљен.