Од златне виљушке до долине јоргована

Да ли је Стефан Немања јео златном виљушком? Да ли је Јелена Анжујска заиста била – Анжујска? Јесу ли партизани на смрт претукли војводу Бојовића? То су нека од питања на која одрично одговара књига историчара Дејана Ристића „Митови српске историје”. На основу извора, он је анализирао двадесет догађаја из наше националне повести од средњег века до 20. столећа, раздвајајући у њима историјске чињенице од домаштаних легенди.

За наш лист, Ристић каже да су митови стари колико и људска врста и да су кроз историју служили и да се од заборава сачувају догађаји и личности који заокупљају пажњу припадника једног народа. Али, додаје, они данас постају драгоцен сегмент културног наслеђа и неопходно је успоставити јасну дистинкцију између митова и конкретне историјске стварности.

„Често сам се као припадник српског народа и историчар питао да ли је наша историја у тој мери неинтересантна и недовољно значајна да морамо да је домаштавамо? Уверен сам да баштинимо бескрајно богату, динамичну, значајну, драгоцену националну повест и за њено домаштавање апсолутно нема разлога”, истиче Ристић.

У прилог томе он наводи тврдње да је Стефан Немања, угостивши Фридриха Барбаросу 1189. у Нишу, при свечаном обеду користио златну виљушку, док је немачки владар јео прстима. О употреби прибора за јело ни помена нема у византијским и немачким изворима онога времена, док биографи Стефана Немање – његови синови Свети Сава и Стефан Првовенчани – чак и не помињу сусрет свог оца с Барбаросом, иако је до њега заиста дошло. Притом, употреба виљушке на српском двору бележи се тек крајем 13. века.

„Уместо да се фокусирамо на чињеницу да је тада најмоћнији човек читаве хришћанске васељене прихватио да проведе четири дана као гост једног обласног господара, што је бескрајно важно за нашу историју, ми се усредсређујемо на мит створен крајем 19. века”, наводи Ристић.

Управо у 19. веку, додаје он, широм Европе долази до буђења националне свести и избијања бројних ослободилачких покрета који су своје главно извориште проналазили и у митовима.

„Ни Срби нису били изузетак, утолико пре што су, као стари европски народ, митовима били посвећени колико и други народи на континенту, код којих такође има примера домишљене традиције”, наводи Ристић.

У књизи се оспорава и тврдња да је краљица Јелена, жена српског краља Стефана Уроша Првог Великог (1243–1276), потицала из француске анжујске династије.

„Њен отац Јован Анђео је био војвода Срема и гроф од Ковина, а мајка Матилда од Вијандена је потицала из једне мале и одавно изумрле фламанско-француске породице. Јелена је рођена у данашњем Срему и у Србију дошла са севера, па стога није постојала ни ’долина јоргована’ дуж Ибра којом је наводно пропутовала”, истиче Ристић.

Легенда о „долини јоргована” преузета је из истоимене збирке бајки, коју је крајем 20. века написао Тиодор Росић. Иако је и он у поговору јасно написао да је своје књижевно дело увио у легенде којима је „много штошта додао, измислио, прилагодио их бајци”, јавност је некритичким преузимањем уметничког дела за историјску истину створила мит.

Из књижевности нам долази и ратни поклич „За крст часни и слободу златну”, који често приписујемо српским средњовековним владарима. Али, реч је о стиху из спева „Смрт Смаил-аге Ченгића” којег је средином 19. века написао Иван Мажуранић, хрватски и јужнословенски књижевник, позивајући на ослобођење јужних Словена од туђина и уједињење.

Тај поклич се приписује и кнезу Лазару, који га је наводно изговорио пред Косовски бој 1389. године. А после те битке, кажу многи, огласила су се звона париског Нотр Дама у част српских ратника. Ипак, хронике с двора француског краља Шарла Шестог (1380–1422) казују да се оглашавање Нотр Дама односи на догађај из 1395. године, када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки у бици на Ровинама у данашњој Румунији повео хришћанску војску против Турака. Конфузију је створила омашка дворског хроничара да је тада погинуо султан Мурат, који је заправо настрадао шест година раније на Косову, али је наслов списа недвосмислен – „О победи угарског краља над Турцима”.

Ристић разматра и смрт војводе Петра Бојовића (1858–1945), прослављеног војсковође из оба балканска и Првог светског рата, који је наводно умро услед последица тортуре за време саслушања после ослобођења Београда 1944. године. Судећи по сведочењу Косте Ракића, дугогодишњег послужитеља у дому Бојовића и породичног пријатеља, војвода јесте саслушаван новембра 1944, и то три дана – што је извесно било недопустиво малтретирање Бојовића, којем је тад било 87 година – али том приликом није мучен, већ је умро два месеца касније.

„Црнорукац” (ни)је измлатио Черчила

Поједини митови су настали и из урбаних легенди, попут оне да је комитски војвода и „црнорукац” Војислав Танкосић 1910. године у београдској кафани „Грчка краљица” измлатио Винстона Черчила, који је на пропутовању „Оријент експресом” прошетао Београдом. Истина је да је те године Черчил као британски министар унутрашњих послова само једном напустио своју домовину, путујући за Истанбул, у званичну посету Османском царству. И то бродом, преко мора, у оба смера.

Маштовите илустрације

Сваки текст у књизи „Митови српске историје” прате оригиналне илустрације аутора Николе Радосављевића, једног од водећих српских и европских младих графичара. Према речима Дејана Ристића, намера је била да Радосављевићеви цртежи, као плод маште, на својеврстан начин допуне текстове који се баве домаштавањем историје.