Марковић у „клубу 500”

Кошаркаши и тренери из Србије обележили су прва два кола у два највећа клупска такмичења. У Евролиги, Василје Мицић (Ефес) био је најкориснији играч другог кола, а Милан Томић (Црвена звезда) најбољи тренер, док је Никола Милутинов (Олимпијакос), изборио место у првој петорци по индексу корисности. У Еврокупу сјајно је стартовао Партизан са две победе, а исто толико има и српска колонија у Виртусу из Болоње, трилинг сјајних плејмејкера, од којих је један сада тренер. Александар Ђорђевић довео је у славни клуб двојицу репрезентативаца, Милоша Теодосића, једног од најбољих асистената Евролиге (четврти са 1126 додавања, иза Спанулиса, Дијамантидиса и Ертела) и првог асистента Еврокупа свих времена Стефана Марковића.

Марковићу су била довољна само два кола да још једном испише историју Еврокупа. У победи против Макаби Ришона забележио је четири додавања и први је кошаркаш који је прешао магичну црту од 500 додавања, тачније 503, у 108 утакмица у овом такмичењу. Далеко иза њега на вечној листи је Дмитри Хвостов (Русија) са 404 из 133 утакмице, а трећи је још један наш интернационалац, Марко Мариновић са 400 у 88 дуела. Сјајни организатор игре веома брзо ће постати рекордер Еврокупа и по броју освојених лопти. Тренутно је други са 160, иза Американца Мајра Четмена (167).

Интересантно је да је ово десета Марковићева сезона у Еврокупу, у ком је поред Виртуса бранио боје Хемофарма, Бенетона, Валенсије, Банвита и Зенита. Укупно гледано има просек од 7,3 поена, 4,7 асистенција и 2,8 скока, а у сезони 2016/17 био је први додавач са просеком од чак 9,1 асистенције. Вреди поменути да некадашњи репрезентативац има и четири евролигашке сезоне са Уникахом и Химкијем, (4,9 поена, 2,3 скока и 4 додавања просечно).

Ништа мање није богата ни Марковићева репрезентативна каријера. Играо је за све млађе селекције,   са  У-16 је био европски, а са У-19 светски првак. У сениорској кошарци носио је државни тим протекле деценије и освојио европско сребро 2008, светско сребро 2014. и олимпијско сребро 2016. године.  После Игара у Рију, у 28. години опростио се за многе неочекивано од дреса са државним грбом, али таквој одлуци су допринеле бројне повреде. На срећу, успео је да се опорави и продужи каријеру, па сада на клупском плану жање резултате вредног рада, по чему је предњачио, ма чији дрес да је носио.