Marković u „klubu 500”

Košarkaši i treneri iz Srbije obeležili su prva dva kola u dva najveća klupska takmičenja. U Evroligi, Vasilje Micić (Efes) bio je najkorisniji igrač drugog kola, a Milan Tomić (Crvena zvezda) najbolji trener, dok je Nikola Milutinov (Olimpijakos), izborio mesto u prvoj petorci po indeksu korisnosti. U Evrokupu sjajno je startovao Partizan sa dve pobede, a isto toliko ima i srpska kolonija u Virtusu iz Bolonje, triling sjajnih plejmejkera, od kojih je jedan sada trener. Aleksandar Đorđević doveo je u slavni klub dvojicu reprezentativaca, Miloša Teodosića, jednog od najboljih asistenata Evrolige (četvrti sa 1126 dodavanja, iza Spanulisa, Dijamantidisa i Ertela) i prvog asistenta Evrokupa svih vremena Stefana Markovića.

Markoviću su bila dovoljna samo dva kola da još jednom ispiše istoriju Evrokupa. U pobedi protiv Makabi Rišona zabeležio je četiri dodavanja i prvi je košarkaš koji je prešao magičnu crtu od 500 dodavanja, tačnije 503, u 108 utakmica u ovom takmičenju. Daleko iza njega na večnoj listi je Dmitri Hvostov (Rusija) sa 404 iz 133 utakmice, a treći je još jedan naš internacionalac, Marko Marinović sa 400 u 88 duela. Sjajni organizator igre veoma brzo će postati rekorder Evrokupa i po broju osvojenih lopti. Trenutno je drugi sa 160, iza Amerikanca Majra Četmena (167).

Interesantno je da je ovo deseta Markovićeva sezona u Evrokupu, u kom je pored Virtusa branio boje Hemofarma, Benetona, Valensije, Banvita i Zenita. Ukupno gledano ima prosek od 7,3 poena, 4,7 asistencija i 2,8 skoka, a u sezoni 2016/17 bio je prvi dodavač sa prosekom od čak 9,1 asistencije. Vredi pomenuti da nekadašnji reprezentativac ima i četiri evroligaške sezone sa Unikahom i Himkijem, (4,9 poena, 2,3 skoka i 4 dodavanja prosečno).

Ništa manje nije bogata ni Markovićeva reprezentativna karijera. Igrao je za sve mlađe selekcije,   sa  U-16 je bio evropski, a sa U-19 svetski prvak. U seniorskoj košarci nosio je državni tim protekle decenije i osvojio evropsko srebro 2008, svetsko srebro 2014. i olimpijsko srebro 2016. godine.  Posle Igara u Riju, u 28. godini oprostio se za mnoge neočekivano od dresa sa državnim grbom, ali takvoj odluci su doprinele brojne povrede. Na sreću, uspeo je da se oporavi i produži karijeru, pa sada na klupskom planu žanje rezultate vrednog rada, po čemu je prednjačio, ma čiji dres da je nosio.