Велике и мале звезде сцене

Иритантни су ми били делови интервјуа са Душаном Ковачевићем, објављеним поводом 35 година постојања Звездара театра. Аутора бројних драма, писца сценарија, па и редитеља, познајем и пре него што је постао академик, незаобилазна личност и уметник минулог и овог века.

Када смо гледали на премијери прву представу „Мрешћење шарана” Александра Поповића, у режији Дејана Мијача, обоје смо били млади. Ја новинар „Политике”, Ковачевић славан. И док је Ковачевићу, како каже у интервјуу „Политици” од 6. октобра, новоотворени театар био „налик на мало комфорнију шупу, са сценом у облику амфитеатра и са столицама на којима баш није било нимало пријатно седети” за оне који не знају, Звездара театар, је у оно време био нова сцена Дома културе „Вук Караџић”, али никако „налик шупи”. Уосталом, био је то простор биоскопа, а дуго година и простор културно-уметничког друштва „Симонида ”.

Из тог времена, као хроничар позоришног живота на страницама Културне рубрике „Политике” у документацији чувам текст од 8. октобра 1984. године. Објављен је под наднасловом „Догађај у култури Београда: Нови театар” и насловом „’Звезде’ на Звездари”

Први директор Звездара театра био је Пера Ђурђевић, тада четрдесетогодишњак, са дипломама два факултета, Филозофског и Факултета драмских уметности. Био је и партијски човек са петљом да Слободану Милошевићу саопшти да желе да играју „Мрешћење шарана”. Милошевић је одговорио: „Ма нека се деца само играју”. Ово ми је недавно испричао Ненад Бркић, инжењер и дугогодишњи оперативни руководилац, а извесно време и директор „Звездаре”. Пера Ђурђевић, није дочекао јубилеј, преминуо је пре неколико месеци.

То је било прво позориште инспирисано концептом „отвореног театра” славног немачког редитеља Петера Штајна, у коме нема сталног ансамбла а финансира се од прихода на благајни. „Пелцер” је донео – Ненад Бркић. Инжењер по струци.

У првом Управном одбору „Звездаре”били су Дејан Мијач, Вида Огњеновић, Паоло Мађели, Александар Поповић, Ксенија Зечевић, Егон Савин.... На премијери „Мрешћења шарана”играли су Војислав Брајовић, Мирјана Карановић, Бора Тодоровић, Изет Хајдархоџић, Лазар Ристовски, Рада Ђуричин...

Ненад Бркић је пројектовао ентеријер и салу са 680 места, али је бринуо и о маркетингу и пропаганди, а Живорад – Жиша Жугић је био агилни секретар. Свих 14 запослених је радило по три посла. Догодило се да су и прве представе на репертоару били комади Аце Поповића.

Бранко Плеша је режирао два Поповићева комада, „Кус петлић” и „Мртва тачка”, a Горан Марковић „Пазарни дан” . Бркић ми је испричао и како је у Ацино име предложио Душану Ковачевићу, тада (а и сада) првом човеку „Звездаре” да му одобри да режира свој комад „Баш бунар”. Ковачевић је пристао, мада у то време није био у љубави са Ацом Поповићем, зарад некаквог инцидента, чему је Аца био склон.

Догодило се да је „Баш бунар” била прва и последња режија Аце Поповића у Звездари.

И како то већ живот уме да изрежира, после премијере „Љубинка и Десанке” у Атељеу 212, Аца Поповић је отишао у „Звездару”. После репризе „Баш бунара”. седело се дуго, уз виски, онда је Аца отишао из позоришта кући. Диван, скроман човек, велики антологијски драмски писац, рођен је у породици индустријалца, којој су после Другог светског рата све одузели. Он је, међутим, са супругом и кћеркама, живео у скромној гарсоњери. У двадесетак квадрата.

„Негде пред јутро”, сећа се Бркић, „позвала ме телефоном његова супруга и рекла: ’Изгледа, умро Аца’. Одлетео сам код њих истог часа. У собици призор надреалан: један сто, једна столица и један кревет. На кревету Аца. У црном оделу. Кад су дошли мртвозорници, толико је све било мало а врата уска, да су некако морали мртвог да га усправе, и изнесу из стана.” У тој ноћи, са 8. на 9. октобар 1996. било му је 67 година. Случај је хтео да је отишао у дан кад је „Звездара” отворена његовим „Мрешћењем шарана”. Извештавала сам и са сахране на Новом гробљу, кад је Јован Ћирилов рекао: „Отишао је један од наших највећих, антологијских драмских писаца, скромно, са – црвеним минусом на текућем рачуну”. Поред мене је био – Душко Ковачевић.

Кад је реновиран Дом културе „Вук Караџић” по Александру Поповићу названа је дворана, на чијем је улазу постављена скулптура од плексигласа. У том здању је представом „Тамна је ноћ” Аце Поповића, после „Звездаре” отворено још једно позориште –- Култ театар.

Поводом 35 година , за јубилеј, постављена је изложба фотографија великих глумаца, „звезда” Звездарине сцене. Једна дворана носи назив – „Данило Бата Стојковић”. Друга сала, са 230 седишта, за сада је безимена  – Нова сцена! Аце Поповића нема међу „звездама”. Да је поживео, 2. новембра имао би 90. година!

 Али, историју пишу живи и – ко преживи!

Новинар