Velike i male zvezde scene

Iritantni su mi bili delovi intervjua sa Dušanom Kovačevićem, objavljenim povodom 35 godina postojanja Zvezdara teatra. Autora brojnih drama, pisca scenarija, pa i reditelja, poznajem i pre nego što je postao akademik, nezaobilazna ličnost i umetnik minulog i ovog veka.

Kada smo gledali na premijeri prvu predstavu „Mrešćenje šarana” Aleksandra Popovića, u režiji Dejana Mijača, oboje smo bili mladi. Ja novinar „Politike”, Kovačević slavan. I dok je Kovačeviću, kako kaže u intervjuu „Politici” od 6. oktobra, novootvoreni teatar bio „nalik na malo komforniju šupu, sa scenom u obliku amfiteatra i sa stolicama na kojima baš nije bilo nimalo prijatno sedeti” za one koji ne znaju, Zvezdara teatar, je u ono vreme bio nova scena Doma kulture „Vuk Karadžić”, ali nikako „nalik šupi”. Uostalom, bio je to prostor bioskopa, a dugo godina i prostor kulturno-umetničkog društva „Simonida ”.

Iz tog vremena, kao hroničar pozorišnog života na stranicama Kulturne rubrike „Politike” u dokumentaciji čuvam tekst od 8. oktobra 1984. godine. Objavljen je pod nadnaslovom „Događaj u kulturi Beograda: Novi teatar” i naslovom „’Zvezde’ na Zvezdari”

Prvi direktor Zvezdara teatra bio je Pera Đurđević, tada četrdesetogodišnjak, sa diplomama dva fakulteta, Filozofskog i Fakulteta dramskih umetnosti. Bio je i partijski čovek sa petljom da Slobodanu Miloševiću saopšti da žele da igraju „Mrešćenje šarana”. Milošević je odgovorio: „Ma neka se deca samo igraju”. Ovo mi je nedavno ispričao Nenad Brkić, inženjer i dugogodišnji operativni rukovodilac, a izvesno vreme i direktor „Zvezdare”. Pera Đurđević, nije dočekao jubilej, preminuo je pre nekoliko meseci.

To je bilo prvo pozorište inspirisano konceptom „otvorenog teatra” slavnog nemačkog reditelja Petera Štajna, u kome nema stalnog ansambla a finansira se od prihoda na blagajni. „Pelcer” je doneo – Nenad Brkić. Inženjer po struci.

U prvom Upravnom odboru „Zvezdare”bili su Dejan Mijač, Vida Ognjenović, Paolo Mađeli, Aleksandar Popović, Ksenija Zečević, Egon Savin.... Na premijeri „Mrešćenja šarana”igrali su Vojislav Brajović, Mirjana Karanović, Bora Todorović, Izet Hajdarhodžić, Lazar Ristovski, Rada Đuričin...

Nenad Brkić je projektovao enterijer i salu sa 680 mesta, ali je brinuo i o marketingu i propagandi, a Živorad – Žiša Žugić je bio agilni sekretar. Svih 14 zaposlenih je radilo po tri posla. Dogodilo se da su i prve predstave na repertoaru bili komadi Ace Popovića.

Branko Pleša je režirao dva Popovićeva komada, „Kus petlić” i „Mrtva tačka”, a Goran Marković „Pazarni dan” . Brkić mi je ispričao i kako je u Acino ime predložio Dušanu Kovačeviću, tada (a i sada) prvom čoveku „Zvezdare” da mu odobri da režira svoj komad „Baš bunar”. Kovačević je pristao, mada u to vreme nije bio u ljubavi sa Acom Popovićem, zarad nekakvog incidenta, čemu je Aca bio sklon.

Dogodilo se da je „Baš bunar” bila prva i poslednja režija Ace Popovića u Zvezdari.

I kako to već život ume da izrežira, posle premijere „Ljubinka i Desanke” u Ateljeu 212, Aca Popović je otišao u „Zvezdaru”. Posle reprize „Baš bunara”. sedelo se dugo, uz viski, onda je Aca otišao iz pozorišta kući. Divan, skroman čovek, veliki antologijski dramski pisac, rođen je u porodici industrijalca, kojoj su posle Drugog svetskog rata sve oduzeli. On je, međutim, sa suprugom i kćerkama, živeo u skromnoj garsonjeri. U dvadesetak kvadrata.

„Negde pred jutro”, seća se Brkić, „pozvala me telefonom njegova supruga i rekla: ’Izgleda, umro Aca’. Odleteo sam kod njih istog časa. U sobici prizor nadrealan: jedan sto, jedna stolica i jedan krevet. Na krevetu Aca. U crnom odelu. Kad su došli mrtvozornici, toliko je sve bilo malo a vrata uska, da su nekako morali mrtvog da ga usprave, i iznesu iz stana.” U toj noći, sa 8. na 9. oktobar 1996. bilo mu je 67 godina. Slučaj je hteo da je otišao u dan kad je „Zvezdara” otvorena njegovim „Mrešćenjem šarana”. Izveštavala sam i sa sahrane na Novom groblju, kad je Jovan Ćirilov rekao: „Otišao je jedan od naših najvećih, antologijskih dramskih pisaca, skromno, sa – crvenim minusom na tekućem računu”. Pored mene je bio – Duško Kovačević.

Kad je renoviran Dom kulture „Vuk Karadžić” po Aleksandru Popoviću nazvana je dvorana, na čijem je ulazu postavljena skulptura od pleksiglasa. U tom zdanju je predstavom „Tamna je noć” Ace Popovića, posle „Zvezdare” otvoreno još jedno pozorište –- Kult teatar.

Povodom 35 godina , za jubilej, postavljena je izložba fotografija velikih glumaca, „zvezda” Zvezdarine scene. Jedna dvorana nosi naziv – „Danilo Bata Stojković”. Druga sala, sa 230 sedišta, za sada je bezimena  – Nova scena! Ace Popovića nema među „zvezdama”. Da je poživeo, 2. novembra imao bi 90. godina!

 Ali, istoriju pišu živi i – ko preživi!

Novinar