Право на живот без бола

Нема сумње да у 21. веку пацијент не би смео да трпи бол. Он има право, ма колико његова болест била тешка или узнапредовала, да дане проводи у миру, а не у патњи. Отуда је развој медицине бола, као нове медицинске гране, од изузетног значаја

Ипак, бол је најчешћи симптом са којим се човек сусреће током живота. Чак половина одраслих пацијената лекара посети због осећаја бола. Уколико бол траје дуже од три месеца назива се хроничним и тада престаје да буде само симптом болести.

– Уколико дуго траје, бол изазива не само физичку већ и тешку душевну патњу. Такав бол угрожава нормално функционисање свих органа и органских система, урушава психичку стабилност пацијента и мења његово социјално понашање. Тада бол више није само симптом већ прераста у болест за себе – објашњава проф. др Небојша Лађевић, анестезиолог и директор Центра за анестезиологију и реаниматологију Клиничког центра Србије у чијем саставу ради и Кабинет за терапију бола

Хронични бол се данас проучава као аутономна болест, а јавља се у низу стања, као што су реуматолошке и неуролошке болести, дијабетес, AIDS, малигне болести. У данашње време хронични бол поприма епидемијске размере, али је и поред тога код нас још увек потцењен и недовољно лечен.

– Наш народ је спреман да дуго трпи бол, а чак има и лекара који пацијентима објашњавају да је нормално да их у болници боли, јер се сама та установа зове болница. Зато је неопходно да се појача едукација свих лекара али и медицинских сестара и техничара о неопходности правилне процене и терапије бола. У данашње време ниједан пацијент не би смео да трпи бол и зато Српско удружење за терапију бола спроводи едукације и члан је великих пројеката које воде Европско удружење анестезиолога и Европска федерација за терапију бола – каже проф др Небојша Лађевић који је и председник Српског удружења за терапију бола

У Србији се активно прате савремени трендове из медицине бола као нове гране медицине. Мултидисциплинарни Кабинет за терапију бола КЦС-а, у коме спас за патње налазе пацијенти са тешким дуготрајним боловима, представља пример који треба следити. У складу са европским концептом лечења у њему заједно раде анестезиолози, физијатри, неурохирурзи и психијатри. Опремљен је и апаратуром за најсложеније интервентне процедуре које се само овде изводе. Али, чињеница је да потреба за терапијом бола нагло расте широм Србије.

– Отворене су амбуланте и кабинети за терапију бола и свакодневне су едукације лекара јер су за сваког од њих познавање процене бола, врсте и интензитета, као и правилне терапије од непроцењивог значаја. Уведени су изборни предмети из медицине бола на четвртој и петој години студија на Медицинском факултету, основана је субспецијализација медицина бола и сада стиже шеста генерација субспецијалиста. Неопходно  је даље развијати едукацију а посебно у области веома сложених интервентних процедура, где нам недостаје стручњака – објашњава професор Лађевић

Нове терапије још ефикасније

У САД и западноевропским земљама медицина бола се развија као посебна грана медицине за коју се каже да неопходна подршка готово свим осталим гранама. У већини европских земаља самостално постоје клинике за бол као специјализоване установе за дијагностику и лечење хроничног бола. Чак и када нема лека да се излечи тешка  болест, данас постоје медикаменти да се таквим пацијентима патње олакшају, То се постиже применом опиоида било путем таблета или фластера или неком од интервентних процедура.

– Нове генерације лекова доносе бољу ефикасност у лечењу и мање нежељених ефеката што је јако важно за наше пацијенте. Један од лекова који нам стиже и од кога много очекујемо је „тапентадол” који подразумева нови начин дејства. Тај лек делује двојако – као опиоид за јаке болове али и као добар аналгетик за неуропатски бол, а свеукупно има мало нежељених дејстава па му је профил сигурности велики. Данас не смемо дозволити да пацијенте боли без обзира на то шта је узрок – поручује проф др Небојша Лађевић.