Повратак у седамдесете

МНОГО ЈЕ ГНЕВНИХ ЉУДИ У ЕВРОПИ, констатује се у подужој репортажи коју је у петак објавио „Интернешенел хералд трибјун”. Повод за гнев су растуће цене на бензинским пумпама, због чега су већ забележени протести у Марсељу и Лондону, штрајк камионџија у Холандији, демонстрације француских фармера и италијанских и шпанских рибара.

Европи не помаже ни јак евро: цене горива су свугде значајно веће него пре годину дана – литар бензина је у највећем делу континента око 1,40 евра. Скок је највећи у Британији – 17 одсто, у Аустрији за 15 одсто, а најмањи у Француској, осам одсто...

Осећају то по новчаницима они који на посао путују аутомобилима, али нису поштеђени ни корисници јавног превоза: уместо на бензинској пумпи, они цех плаћају у самопослузи, јер повећани трошкови транспорта уграђују се и у хлеб (и све оно што иде уз хлеб).

О нафти је дакле реч, о њеним поскупљењима која као да немају краја. На смени ове и прошле године достигнута је дотле незамислива цифра од сто долара за барел, а кад се помислило да је то само један екстремни узлет пре повратка на нормалу (догађало се то и раније), показало се да су песимисти били далековидији од оптимиста. Прошле недеље цена је била 135 долара за „буре” (барел), а једна ауторитативна прогноза (Голдман Сачс) вели да догодине барел нафте лако може да досегне астрономских 200 долара.

Ера јефтине нафте је у сваком случају завршена, па је питање данас какве последице на глобалну економију, глобални систем и равнотежу моћи има ова нова ситуација. Ово, додуше, није први нафтни шок са којим се свет суочава – али колико су данас релевантна искуства из 1974, када је арапски нафтни ембарго добро протресао светску економију, изнудивши многе промене, у свакодневним навикама и развојним стратегијама.

Краткотрајни повратак у седамдесете може, међутим, да буде само ограничено поучан – свет је данас увелико другачији од оног од пре 35 година – али ипак вреди подсетити се неких ствари.

Америка је тада увела нове стандарде економичности за своје аутомобиле (и од тада их није мењала), Француска се окренула нуклеарној енергији, Јапанци почели да носе на послу кратке рукаве... Почела су и стратешка размишљања о алтернативној енергији, али, када су понуда и потражња поново уравнотежене, а цене враћене у неку нормалу, то је скинуто са листе приоритета.

Данашњи нафтни шок, по многим експертима, није онај који би се могао упоредити са ударцем маљем у главу, већ је пре нека врста постепеног притиска тим истим маљем, шок „успореног филма”. Утисак је да су прелазак психолошке границе од сто долара, па и цена од 120 долара, за барел дочекани без (пре)великих узбуђења и драматичних последица. Али ових дана, на црти од 135 долара, учестале су анализе са порукама како маљ нафтних цена није више тако безопасан као што је у првих мах изгледало.

Нема, истина, још прецизних рачуница како ће то утицати на овогодишњи салдо глобалне економије, али је очигледно да нова ситуација има своје губитнике, али и добитнике. У плусу су свакако велики произвођачи, у минусу велики потрошачи. На микроплану највише запомажу авиокомпаније (неке су почеле да наплаћују екстра за пртљаг, што је досад било у цени карте). Нова цена нафте тек ће се осетити у рачунима за струју и грејање (скачу и цене гаса). У аутомобилској индустрији руке трља само „Тојота”, једини произвођач комерцијалног „хибрида” (њен „пријус” који иде пола на струју, пола на бензин, све је популарнији).

Задовољни су и они који су инвестирали у алтернативна горива: у капацитете за производњу етанола и биодизела, упркос повицима да то негативно утиче на цене хране.

ГЛАВНА ДИЛЕМА ЈЕ ДА ЛИ ЈЕ ДОСТИГНУТ „ВРХ НАФТЕ” – да ли се стигло до оне често помињане раскрснице на којој је њена производња, после 150 година експлоатације, достигла максимум, да би потом почела да неповратно опада. Да ли је то главно објашњење за вртоглави пораст цена, или су у питању други разлози несклада између понуде и потражње?

Две школе мишљења износе подједнако уверљиве аргументе и за једно и за друго: и да геолошки потенцијали нафте опадају и да још има много неоткривених резерви. Оно што је, међутим, неспорно, то је да је последњих година удвостручен трошак истраживања и активирања нових налазишта, иначе спорог процеса (најмање десет година од открића до испумпавања). У данас скупу нафту уграђена је и ова чињеница.

Наравно, у оптицају је и већ стандардно објашњење да у околностима константне понуде велики притисак на страни тражње представљају драстично повећани нафтни апетити Кине и Индије, али занимљиво је и једно објашњење које је у лондонском „Индепенденту” дао нафтни експерт др Мамду Саламех, иначе саветник Светске банке и Организације УН за индустријски развој (Унидо). По њему, нафта би данас коштала 40 долара по барелу да није било америчко-британске инвазије на Ирак. Ирак је, по овом експерту, једина земља са довољно резерви да суштински повећа понуду, што у околностима које је створила окупација није могуће. Испада тако да рачун који су направили Вашингтон и Лондон данас морају да подмирују и сви остали.