Царина одолела вековима, може ли и возилима

Ужице – Кроз уску једносмерну улицу амбијенталног ужичког насеља Царина, које је још у доба Турака било српски део вароши, зачас се застој возила догоди. Све гушћи саобраћај притиснуо тесан град, аутомобила као да је, чини се, више него пешака, а том улицом наилазе аутобуси с локалних линија и тешки камиони који смеће одвозе на регионалну депонију Дубоко. Све више је и возила у транзиту чији се возачи, да избегну застоје на магистрали због предугих радова, из правца Пожеге вођени навигацијом сеоским путевима спуштају преко Царине ка центру Ужица.

Може ли под таквим теретом опстати стара градска четврт која је одолевала вековима, и сада обојена духом традиције, с три века старом дрвеном црквом, давнашњим кућама, занатским радњама? Да ли ће модерно време узети душу том кварту, имају ли градски урбанисти решења за саобраћајне гужве у срцу Царине?

Значајну прошлост и људе дао је овај део ужичке вароши, основан око дрвене цркве Светог Марка, која је, три столећа стара и у овом веку реновирана, опет стециште вере и верника. Кажу да се насеље Царина протеже одатле, од раскрснице зване Ракијска пијаца узбрдо преко Царинског моста све до Сарића Осоја. Ту су сада многе куће и зграде, вртић, медицинска школа, парохијски дом, градски базен, први ужички хостел, урбани садржаји... Њен сачувани амбијентални део је у близини цркве.

Историчари наводе да је још у турско доба, док су други делови града били насељени Турцима, Царину насељавало српско становништво. Овде су Срби своје производње и занате развијали, лепе куће градили. Једна од њих, Станића кућа из 19. века с дрвеним доксатом, и у ово време, под заштитом државе, сведочи о градњи тог доба. Занатска традиција опстала је на данашњој Царини, и сада у уској улици има неколико радњи: стари мајстор Ђорђе Јокић овде прави шајкаче и шапке, бербери ветерани Мио Радовановић и Славко Војиновић још држе своје радње, а млађи од њих обућар Ненад Марић неуморан је у поправци обуће, увек на услузи комшијама. Ту су сада, у складу с модерним временом, и једна теретана, оптичарска и зубарска радња, мање трговине... Па и једно стовариште пића усред амбијенталног насеља, где се понекад, и поред такве саобраћајне гужве, из камиона роба истовара.

Царина помињу и по значајним људима. Овде је, рецимо, била најчувенија столарска радња с почетка 20. века у којој је власник Марко Поповић (деда и имењак археолога који је почетком овог месеца награђен Повељом града Ужица за допринос обнови средњовековног Старог града) правио грађевинску столарију, намештај, једрилице с дрвеном конструкцијом. Учествовао је 1910. на светској изложби у Бриселу, а краљ Петар га је 1907. одликовао за допринос привредном развоју града, док је Титова власт после рата национализовала радњу Поповића. Насеље је често помињано и по чувеним предратним музичарима царинским виолин-циганима, које је познати Царевац хвалио. Везу с Царином има има и лист „Политика”: овде, у једној кући поред старе цркве, родила се Марија Мага Магазиновић, прва жена новинар на нашим просторима запослена у тек основаној „Политици”, да би касније утемељила модерни балет у Србији.

Локална власт се минулих година трудила да колико-толико уреди простор у амбијенталном делу Царине, житељи су сами обнављали фасаде својих кућа и локала, али је гужва у саобраћају изгледа тешко решив проблем. Има ли каквог решења, питали смо помоћника ужичког градоначелника Немању Нешића, управо у време кад су путари ових дана уређивали и асфалтирали прометну улицу поред старе цркве на Царини:

– Проблем постоји, али се трудимо да га превазиђемо и проток саобраћаја олакшамо. Не само реконструкцијом постојећих улица него и решавањем индиректних саобраћајних изазова у околним деловима града: градњом кружних токова, обилазнице, нарочито пута Кадињача – Јелова Гора, којим се растерећују тесне градске улице тако да камиони са смећем из правца Бајине Баште неће више ка депонији Дубоко ићи Царином, већ другим споредним путевима – рекао нам је Нешић.