Шта је нама наш Устав, а шта су „виши циљеви”

Одлагања избора неће бити, нећу да кршим Устав, одлучно је одговорио председник Србије Александар Вучић, на захтеве Савеза за Србију да се редовни парламентарни избори, који треба да се одрже на пролеће, помере за девет месеци од постизања „свеобухватног договора власти и опозиције о изборним условима”. Председникова одлучност, међутим, није утишала заговорнике одлагања. Напротив, све је више оних који то подржавају, мада су, како тврде, против кршења Устава, али „ово је посебна ситуација”. С обзиром на овакве ставове, у Србији је изгледа и највиши правни акт државе неприкосновен све док се не договоримо да није. С оваквим ставом не можемо очекивати да странци који се баве судбином наше земље наш Устав третирају другачије него као обично парче папира.

Лидери Савеза за Србију одлично знају да никакве шансе за победу на изборима немају, зато су и одлучили да на њима неће да учествују. Како они до чијег им је става једино стало, страни званичници, бојкот нису одушевљено поздравили, решили су, кад су видели да је власт прихватила интернационализацију избора, увођењем страних посредника у дијалог власти и опозиције, поставе додатни услов – одлагање избора, прво на три, па на шест, а сада на девет месеци од постизања „свеобухватног споразума”. Занимљиво је да се овде користи термин „свеобухватни споразум”, а разлог би могао бити, ваљда зато што га званичници Европске уније сваки час помињу кад говоре о преговорима Београда и Приштине, па ће тако разумети решења која СзС и њихови симпатизери предлажу.

Опозиционари, не само они из СзС-а, као једну од критика коју упућују власти, пре свега председнику Александру Вучићу, наводе да крши Устав, али очито немају ништа против тога да он то учини излазећи у сусрет њиховим захтевима. Додуше, Бошко Обрадовић, лидер Двери, изјавио је да се не залаже за кршење Устава, „ми се залажемо за слободне и поштене изборе, а онај ко седам или сада већ осам година не жели да организује такве изборе, мора да одговори на питање како да се до тога дође”. Неки су помињали лекс специјалис, а Милан Антонијевић, извршни директор Фонда за отворено друштво, који је организовао прве разговоре власти и опозиције, изјавио је да „треба видети да ли постоји правна могућност да се редовни парламентарни избори одложе за јесен”, наводећи да је то могуће само у случају ванредног стања.

Зашто би се у Србији уводило ванредно стање нико, бар не смислено, не објашњава. Занимљиво је да је на ову Антонијевићеву изјаву оштро реаговао само Покрет Доста је било саопштењем да је „такав третман демократског изборног процеса, који је прописан Уставом и законом, потврда чињенице да је Србија жртва ЕУ колонизатора који се само декларативно залажу за владавину права”.

Да је одлагање избора можда решење, мада нису за кршење Устава, нити су уверени да би то извело бојкоташе на изборе, могло се чути и од Милана Јовановића, професора Факултета политичких наука, и од нестраначког опозиционог посланика и аналитичара Ђорђа Вукадиновића. Како би се то могло извести и по коју цену? Вукадиновић за „Политику” каже: „Постоје нека тумачења по којима би се то могло ставити у уставни оквир, прогласити неку ванредну ситуацију, не, можда, ванредно стање, то би био неки правнички хокус-покус. Ако би то допринело смањивању тензија у друштву, спреман сам да прихватим и то као неку као неку крајње екстремну меру, иако му нисам склон, не подржавам га и не залажем се за то.”

Професор Јовановић објашњава зашто је поменуо одлагање овако: „Моја идеја је била да, ако ми одржимо те изборе кад им је време, а сва је прилика да хоћемо, и ако нећете да разговарате, хајдемо одмах на те изборе, па нека тај рок од девет месеци почне одмах да тече. Размишљао сам да ћемо ми поново ући у врло компликовану ситуацију, биће захтева за нове изборе, видите овај случај с Гораном Весићем, полако се радикализује тај протест, ући ћемо у веома тешку ситуацију, која се не може лако решити ни поштовањем, ни непоштовањем Устава.”

Оба наша саговорника кажу да, уколико би се у овој ситуацији прекршио Устав, то не би било први пут. Вукадиновић помиње ситуацију с косовским изборима на које је наша власт позивала Србе, упркос томе што су косовске власти забраниле гласање са српским документима. Јовановић пак каже да „имамо поприлично кршење Устава кад је реч о подели власти, па нико не реагује, а дигла се кука и мотика због захтева за одлагање избора”.

Уколико би власт, ипак, добила „савет” од европских емисара да изборе одложи, упркос кршењу Устава, и на то пристала, то стварно не би било први пут да се у Србији Устав због „виших циљева” прекрши. То су чиниле све власти. Када је 2004. године одлучено да се реши проблем председничких избора, пошто су три гласања пропала, јер није испуњен уставни услов о изласку више од 50 уписаних бирача, то је решено променом закона, који је, како је тада рекао Чедомир Јовановић у скупштинској расправи, био „мало противуставан”. После је, 2006. године, нови Устав био практично усаглашен са законом.

Случај Бриселског споразума Београда и Приштине стигао је и до Уставног суда, на захтев посланичког клуба ДСС-а, а да ли је он у складу с Уставом или није, одговор нисмо добили. Уставни суд Србије одбацио је захтев јер је, како је оценио, Бриселски споразум политички, а не правни акт. Ово би се могло назвати оним, како рече Вукадиновић, правничким хокус-покусом. Уставни суд самопрокламоване државе Косово, међутим, јасно је прогласио Бриселски споразум у делу који се тиче формирања заједнице српских општина противуставним и закључио да ће се ЗСО формирати у складу с њиховим законима, што ће рећи, ако икад буде формирана, да неће представљати ништа, чак ни неку утицајну невладину организацију.

Наивни су очекивали да ЕУ оштро упозори приштинске власти да не може тако да поништи договорено под њиховим покровитељством, али је Маја Коцијанчич, портпаролка ЕУ, одмах изјавила да ће се „статут ЗСО израдити по косовским законима”. И пре него што је одлука донета, шеф Канцеларије ЕУ у Приштини Самуел Жбогар рекао је шта ће се десити ако споразум о ЗСО буде проглашен неуставним: „Као и увек, у принципу, ЕУ ће поштовати одлуку Уставног суда о овом питању.” Све ово је јако наљутило наше државне функционере, а заправо би требало да се љутимо сами на себе, јер смо својим односом према сопственом Уставу дали право другима да се према њему односе као небитном акту, чије одредбе нису Свето писмо.