Да ли је Либан постао тесан за сиријске избеглице

У  земљи која је примила највише сиријских избеглица након Турске, довољно њих да би масован егзодус тих људи могао покренути нови талас мигрантске кризе, тешка економска криза прераста у политичко расуло. Вишедневни протести у Либану – експлозија дуго таложеног незадовољства високим степеном корупције и ниским животним стандардом, за који многи делом криве и мигранте – сатерали су у ћошак владу. Њен евентуални слом и непредвидиви расплети те ситуације могли би распирити подземну борбу Саудијске Арабије и Ирана за утицај у Либану, као и заоштрити ситуацију с Израелом, напету због размена ватре и претњи између те државе и либанске проиранске милиције Хезболах.

Либанске финансије су већ биле у кризи због трећег највећег националног дуга на свету, од 86 милијарди долара, односно 150 процената БДП-а, када је обелодањено да ће власти увести још један порез како би попуниле буџет, и то на поруке размењиване преко апликације „воцап”. То је на улице широм земље потерало стотине хиљада демонстраната, што је највећи њихов број још од Револуције кедрова из 2005, након које се и сиријска војска повукла из Либана и пустила ту државу да сама собом управља.

Премијер Саад Харири је на протесте, који су блокирали путеве и многе градове, одговорио задавши рок од 72 часа коалиционим партнерима да нађу решење за економске потешкоће без наметања нових пореза. Пакет мера који је његов кабинет затим усвојио предвиђа преполовљавање плате садашњим и бившим члановима владе, председницима и посланицима. Најављена је и реформа енергетског сектора, који струју испоручује испрекидано, као што не функционишу ни многе друге јавне службе, попут санитарне. Због гомиле смећа на либанским улицама су 2015. избили претходни велики протести у тој земљи.

Осим по бунту због слома јавних служби и корупције, либанске демонстрације подсећају на недавне ирачке по још једној ствари: и оне су, изгледа, прешле преко уобичајених подела у Либану на суните, шиите и хришћане, тако да су демонстранти виђени у свим деловима државе у којима је нека од тих деноминација већина. И власт се у Либану расподељује по верским квотама. Верује се да то подстиче систем у којем политичари намештају јавне функције послушницима из својих група, без обзира на њихову компетентност, што шири корупцију. Поделу између сунита и шиита, с којима махом пактирају хришћани, подупиру и Саудијци и Иранци, који годинама гурају своје људе на челна места у Либану.

Пад владе, у којој једну од главних улога има Хезболах, могао би војно крило тог покрета испровоцирати на нове акције против Израела да би учврстио своје позиције. Незадовољство обичних Либанаца могло би се искалити на мигрантима, које су многи политичари одавно учинили жртвеним јарцима. У Либан је из Сирије избегло 1,5 милиона људи, на 4,5 милиона домаћих становника, што јесте велико оптерећење за слабашне либанске финансије. Масован покрет сиријских избеглица из Либана најпре би ударио на Турску, где их је већ 3,6 милиона. А Европи још над главом виси турска претња да ће те људе пустити да крену ка Балкану.