Датуми слободе – ко је први стигао у Нови Сад

Нови Сад – Ослобођење које је у Нови Сад стигло пре 75 година обележава се 23. октобра, али у Историјском архиву града указују да постоје и сведочења према којима је ослобођење у Другом светском рату заправо стигло дан раније.

„Овде нам се понавља ситуација коју је Нови Сад доживео 1918. године”, каже за „Политику” директор Историјског архива града Новог Сада, историчар Петар Ђурђев.

Град, наиме, своје ослобођење у Првом светском рату обележава 9. новембра, када је 1918. у њега с регуларном српском војском ујахао мајор Војислав Бугарски. Међутим, према његовим речима, познато је и то да су већ 8. новембра те године, под вођством Бошка Павловића, резервног поручника који је у Нови Сад стигао с другима из заробљеништва, заузете све важне стратешке тачке и да је град спасен од уништења приликом преузимања.

„Иста ситуација дешава се 22. октобра 1944. године. Окупатор се тог дана повлачи, али руши мостове који су били на Дунаву, уништава аеродром на Сајлову и још неколико привредних објеката”, наводи директор.

О тим догађајима говори, поред осталог, изложба у Архиву поводом 75. годишњице од ослобођења града од фашизма. Изложбом, како тврди директор, не заузима се став у вези с октобарским датумом.

„Оно што дознајемо приликом спремања ове изложбе јесте да је група руских ’командоса’ из речне флотиле, успела да 22. октобра уђе у Нови Сад, и – према њиховом сећању – ступи у кратку борбу с Немцима и прва дође до центра. Постоје и друга сведочења која нам говоре о томе да су припадници Новосадског партизанског одреда већ 22. октобра 1944. успели да заузму важне стратешке тачке у граду и започну с разоружавањем мађарских војника. Најупечатљивије јесте сећање председника новоослобођеног Новог Сада, Месног народног одбора, а био је то прота Алимпије Поповић, који непогрешиво сведочи да је Нови Сад већ 22. октобра 1944. у поподневним часовима, негде после 15 сати, дочекао своје прве ослободиоце. И он у својим сећањима спомиње два руска тенка у центру Новог Сада, као и партизани. Међутим, 23. октобра долазе регуларне јединице војвођанских бригада, и тај датум се преузима као ослобађајући”, каже Ђурђев.

Историја, како он каже, „зна да удене”, па се тако 1918. „претворила” у 1944, с тим што потоње године, како напомиње, није било Бошка Павловића, који је раније успео да сачува град од уништења, тако да је непријатељ у свом повлачењу нанео снажне ударе.

Нови Сад је из Другог светског рата изашао, према речима нашег саговорника, као веома израњављен град, с популацијом од око 40.000 људи, а пред рат је имао, према незваничним статистикама, 70.000 становника.

„Према званичним извештајима мађарске државне полиције у Новом Саду, већ приликом уласка окупатора из града је протерано више од 20.000 људи. Претпоставља се да је готово 5.000 Новосађана изгубило живот, што значи да је сваки дванаести страдао у борби против окупатора, у жељи за слободом, бољим и праведнијим друштвом. То је свакако страшан податак. Нови Сад је остао без иједног значајнијег привредног предузећа, што због пљачке окупатора, што због савезничког бомбардовања 1944. године. Због тих великих разарања остао је без значајног дела стамбеног фонда, без 19.500 станова, што је у оно време представљао заиста велики проблем”, наводи историчар.

Град слободу дочекује и без струје, јер је електрична централа бомбардована у августу 1944. године. Готово је годину дана владала и тешка оскудица. Све то потврђује мишљење историчара да Други светски рат представља најрегресивнији период у развитку Новог Сада, али сав тај притисак окупатора на Нови Сад, додаје директор архива, није успео да сломи вољу народа за слободом.