НАТО пут у Европску унију

На велико разочарење Северне Македоније и Албаније, капија за улазак у преговоре око учлањења у Европску унију, у петак 18. октобра 2019, затворила им се пред носом, упркос уверавања да је то краћи и безбеднији пут него онај којим је кренула Србија. Разочарање је велико, јер су у  Северној Македонији, која је званични кандидат за чланство у ЕУ још од 2005, а  очекује да у Северноатлантску алијансу буде примљена на првом следећем самиту, били сигурни да је то лакши и бржи пут. Водили су се искуством Црне Горе, која је, после уласка у НАТО 2017, завршила скоро сва преговарачка поглавља. Можда је разочарење Албаније и веће, јер је у НАТО ушла још 2009, када и Хрватска, а званични кандидат за чланство у ЕУ је постала 2014. године. Хрватска је постала 28 чланица ЕУ 30. јуна 2013. године.

 Ситуација у ЕУ и у односима ЕУ и САД, односно ЕУ и НАТО-а у међувремену се изменила. Нема више скраћеног пута у ЕУ, упркос  охрабривањима из Вашингтона. Шта ће да учине власти у Северној Македонији која је, да би остварила те приоритете, Преспанским споразумом са Грчком, променила име, Устав, одустала од претензија на културно и национално наслеђе античке Македоније? Већ се најављују нови избори на којима ће се народ изјаснити о тим изјаловљеним обећањима.  Подсетимо се да је Турска ушла у НАТО, кад и Грчка, 1952, званичан  кандидат за чланство у ЕУ је постала 1995, а преговоре по поглављима отпочела  још 2005. године. ЕУ је обуставила преговоре са Турском 27. јуна 2018. године.

Вашингтон и даље жели да максимално ограничи утицај Русије у Европи и на Балкану, али жели и ресетовање односа са старим и најважнијим европским чланицама НАТО-а.  Посебно у погледу њиховог учешћа у буџету те војно-политичке организације, реликта хладног рата, која полако губи неке позиције у компликованој шеми међународних односа. ЕУ има своје унутрашње проблеме, не само због брегзита. Француска, уз подршку неколико држава, жели да среди унутрашње размирице у ЕУ, због тзв. пораста национализма, проблема са правним системом у Пољској и Румунији, због корупције у Румунији, Бугарској и другде, одбијања солидарног прихвата избеглица од Вишеградске групе и најаве новог прилива избеглица из Турске. САД су, на бази одлуке Светске трговинске организације, а због наводних субвенција четири земље оснивача (Француска, Велика Британија, Немачка и Шпанија) европском произвођачу авиона „Ербасу”, увеле жестоке економске санкције ЕУ, односно додатне царине на увоз европских производа: аутомобила, сирева, вина и др. ЕУ мора на то да одговори контрамерама, јер и САД субвенционише производњу америчких путничких авиона Боинг.

Делује хумористички када амерички председник Доналд Трамп запрети Немачкој, Француској, Великој Британији и осталим европским чланицама, да ће САД изаћи из НАТО-а које су саме створиле, ако поменуте и друге земље чланице не буду одвајале два одсто од свога БНП-а за трошкове ове организације. То, до сада, поменуте и друге европске земље нису спремне да издвоје, упркос повећања учешћа у трошковима, али и желе, иако јавно не истичу, да испрате и последње контигенте НАТО снага са своје територије. НАТО, дакле, има своје унутрашње проблеме. Посебно са Турском, не само око куповине руског наоружања С-400 и отказивања наручених америчких авиона Ф-35, већ и због турског захтева за затварања ваздухопловне базе НАТО-а у Инџирлику и напуштања те базе од око 700 породица америчких војника и неколико ескадрила авиона. Односи САД  и Турске су ушли у озбиљну кризу, после турске инвазије на север Сирије, пошто су амерички војници напустили тај простор и савезнике Курде у борби против Исламске државе. Турци желе да Курде потисну из тог простора у који планирају да врате око милион и више сиријских избеглица који се налазе у Турској. САД су, због тога, увеле санкције на турски извоз челика и алуминијума у вредности од 267 милиона долара, а Турска је узвратила увођењем додатних царина у истом износу на амерички извоз у Турску вредан 1,8 милијарди долара.

Нови кандидати за чланство у ЕУ, па и у НАТО-у, морају да сачекају озбиљне реформе ЕУ и решавање тешких унутрашњих проблема НАТО-а. Нема више еуфоричних одлука о брзом чланству и прескакању  препрека, што се види у приступним преговорима  Црне Горе и Србије које морају да сачекају 2025. или 2027. годину. Еуфорија због „историјског” Преспанског споразума Северне Македоније и Грчке, очигледно не помаже. Остаје да се реше односи Приштине и Београда, нескривене намере уједињења Албаније и Косова, проблеми Грчке и Турске, Турске и САД, ЕУ и САД. А то ће потрајати.

Редовни професор универзитета