NATO put u Evropsku uniju

Na veliko razočarenje Severne Makedonije i Albanije, kapija za ulazak u pregovore oko učlanjenja u Evropsku uniju, u petak 18. oktobra 2019, zatvorila im se pred nosom, uprkos uveravanja da je to kraći i bezbedniji put nego onaj kojim je krenula Srbija. Razočaranje je veliko, jer su u  Severnoj Makedoniji, koja je zvanični kandidat za članstvo u EU još od 2005, a  očekuje da u Severnoatlantsku alijansu bude primljena na prvom sledećem samitu, bili sigurni da je to lakši i brži put. Vodili su se iskustvom Crne Gore, koja je, posle ulaska u NATO 2017, završila skoro sva pregovaračka poglavlja. Možda je razočarenje Albanije i veće, jer je u NATO ušla još 2009, kada i Hrvatska, a zvanični kandidat za članstvo u EU je postala 2014. godine. Hrvatska je postala 28 članica EU 30. juna 2013. godine.

 Situacija u EU i u odnosima EU i SAD, odnosno EU i NATO-a u međuvremenu se izmenila. Nema više skraćenog puta u EU, uprkos  ohrabrivanjima iz Vašingtona. Šta će da učine vlasti u Severnoj Makedoniji koja je, da bi ostvarila te prioritete, Prespanskim sporazumom sa Grčkom, promenila ime, Ustav, odustala od pretenzija na kulturno i nacionalno nasleđe antičke Makedonije? Već se najavljuju novi izbori na kojima će se narod izjasniti o tim izjalovljenim obećanjima.  Podsetimo se da je Turska ušla u NATO, kad i Grčka, 1952, zvaničan  kandidat za članstvo u EU je postala 1995, a pregovore po poglavljima otpočela  još 2005. godine. EU je obustavila pregovore sa Turskom 27. juna 2018. godine.

Vašington i dalje želi da maksimalno ograniči uticaj Rusije u Evropi i na Balkanu, ali želi i resetovanje odnosa sa starim i najvažnijim evropskim članicama NATO-a.  Posebno u pogledu njihovog učešća u budžetu te vojno-političke organizacije, relikta hladnog rata, koja polako gubi neke pozicije u komplikovanoj šemi međunarodnih odnosa. EU ima svoje unutrašnje probleme, ne samo zbog bregzita. Francuska, uz podršku nekoliko država, želi da sredi unutrašnje razmirice u EU, zbog tzv. porasta nacionalizma, problema sa pravnim sistemom u Poljskoj i Rumuniji, zbog korupcije u Rumuniji, Bugarskoj i drugde, odbijanja solidarnog prihvata izbeglica od Višegradske grupe i najave novog priliva izbeglica iz Turske. SAD su, na bazi odluke Svetske trgovinske organizacije, a zbog navodnih subvencija četiri zemlje osnivača (Francuska, Velika Britanija, Nemačka i Španija) evropskom proizvođaču aviona „Erbasu”, uvele žestoke ekonomske sankcije EU, odnosno dodatne carine na uvoz evropskih proizvoda: automobila, sireva, vina i dr. EU mora na to da odgovori kontramerama, jer i SAD subvencioniše proizvodnju američkih putničkih aviona Boing.

Deluje humoristički kada američki predsednik Donald Tramp zapreti Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i ostalim evropskim članicama, da će SAD izaći iz NATO-a koje su same stvorile, ako pomenute i druge zemlje članice ne budu odvajale dva odsto od svoga BNP-a za troškove ove organizacije. To, do sada, pomenute i druge evropske zemlje nisu spremne da izdvoje, uprkos povećanja učešća u troškovima, ali i žele, iako javno ne ističu, da isprate i poslednje kontigente NATO snaga sa svoje teritorije. NATO, dakle, ima svoje unutrašnje probleme. Posebno sa Turskom, ne samo oko kupovine ruskog naoružanja S-400 i otkazivanja naručenih američkih aviona F-35, već i zbog turskog zahteva za zatvaranja vazduhoplovne baze NATO-a u Indžirliku i napuštanja te baze od oko 700 porodica američkih vojnika i nekoliko eskadrila aviona. Odnosi SAD  i Turske su ušli u ozbiljnu krizu, posle turske invazije na sever Sirije, pošto su američki vojnici napustili taj prostor i saveznike Kurde u borbi protiv Islamske države. Turci žele da Kurde potisnu iz tog prostora u koji planiraju da vrate oko milion i više sirijskih izbeglica koji se nalaze u Turskoj. SAD su, zbog toga, uvele sankcije na turski izvoz čelika i aluminijuma u vrednosti od 267 miliona dolara, a Turska je uzvratila uvođenjem dodatnih carina u istom iznosu na američki izvoz u Tursku vredan 1,8 milijardi dolara.

Novi kandidati za članstvo u EU, pa i u NATO-u, moraju da sačekaju ozbiljne reforme EU i rešavanje teških unutrašnjih problema NATO-a. Nema više euforičnih odluka o brzom članstvu i preskakanju  prepreka, što se vidi u pristupnim pregovorima  Crne Gore i Srbije koje moraju da sačekaju 2025. ili 2027. godinu. Euforija zbog „istorijskog” Prespanskog sporazuma Severne Makedonije i Grčke, očigledno ne pomaže. Ostaje da se reše odnosi Prištine i Beograda, neskrivene namere ujedinjenja Albanije i Kosova, problemi Grčke i Turske, Turske i SAD, EU i SAD. A to će potrajati.

Redovni profesor univerziteta