Како ЕУ преко Балкана поткопава ЕУ

Емануел Макрон преузео је на себе ризичну одлуку чије последице озбиљно крње легитимитет Европске уније као глобалног спољнополитичког актера и доводе у питање будућност европског пројекта на западном Балкану.

Вођен духом трампизма и дубоке скепсе према проширењу, француски председник спречио је да се Албанији и Северној Македонији одобри отварање приступних преговора упркос позитивним оценама Европске комисије.

„Европа прво” усвојио је Макрон прекоатлантски слоган поручујући да ЕУ прво мора да реформише себе а потом и процедуре пријема како би биле кредибилније, одрживије и вероватно постепеније.

Ако Тирана и Скопље не могу да добију зелено светло за приступне преговоре, јасно је да шест земаља региона, и оне које су добиле статус кандидата, могу да забораве на 2025. која се помињала као година пријема.

Државе региона још од солунског самита далеке 2003. чекају у реду за чланску карту Уније. Од тада су штампане тоне докумената и охрабрујућих изјава. Европска комисија је фебруара 2018. усвојила стратегију за „Веродостојну перспективу проширења и појачано ангажовање ЕУ на Западном Балкану”, а лидери Уније су јула ове године уверавали земље региона да блок позитивно гледа на њихове аспирације.

„Веродостојне перспективе” губе се у измаглици бруталне стварности. Ако је Северна Македонија била пример региону како уз одговарајуће посредовање и добру вољу може да се реши близу три деценије дуг спор са Грчком, онда је Северна Македонија данас пример да ЕУ не испуњава своја раније дата обећања.

Отварање преговора је симболички чин јер пракса показује да процес придруживања траје много година. Тај симболизам би међутим значио много земљама аспирантима, а несумњиво би помогао дефинисању циљева ЕУ у постбрегзитовској ери. Уместо тога, хладан туш.

Макрон је доласком на власт показао да има амбицију да буде лидер Европе, али је ставом против приширења који неће мењати барем за догледно време исказао недостатак визије какву је имао његов сународник Роберт Шуман када је иницирао пројекат европског окупљања.

Нико не демантује да земље западног Балкана имају још много тога да ураде – од јачања правне државе и институција, преко економских политика и сузбијања корупције до људских права и медијских слобода – али ваљда треба помоћи да се реформски процеси убрзају а евроинтеграције потврде као стратешко опредељење.

Зар ЕУ није у стању паралелно да се реформише, као у временима проширења по Источној Европи, да тражи излазе из веома напете политичке ситуације и да стимулише интеграциони курс региона? Ако није, онда то земљама западног Балкана треба отворено рећи.

Да, погрешили смо, понављају сада лидери европских институција. „Историјска грешка”, каже одлазећи председник Европске комисије Жан-Клод Јункер. „Тешка грешка”, слаже се и председник Европског савета Доналд Туск.

Погрешили, па шта? То што је Европски парламент усвојио резолуцију којом се осуђује резултат прошлонедељног самита Уније, што се шаљу поруке жаљења, разумевања и подршке звучи само као нов почетак старог и спорог процеса који противуречи оптимизму разних европских емисара што парадирају обилазећи западни Балкан.

Ако је одлагање приступних преговора Тирани и Скопљу за 2020. „охрабривање”, онда је то нов вакуум у коме уморни кандидати читавог региона неће имати стимуланс.

Проширење се често описивало као најуспешнија спољнополитичка алатка Уније и најважнија арена која дефинише бриселске пројекције на светској сцени. Не више. Успоравања кородирају имиџ ЕУ и крње мотивацију за реформама или – у случају Србије и Косова – смањују жељу за компромисом од којег би имали користи.

Јасно је да је ЕУ у кризи, јасно је и да не жели да понови грешке прекоредног пријема Бугарске и Румуније, али да ли су у Бриселу свесни реалних ризика да нестрпљење јача евроскептицизам и да неодлучност може да има стратешке последице?

Одбијање давања датума делује апсурдно у поређењу са свом силом обећања и привржености политици „отворених врата”. Иако се шаљу „позитивне поруке” и непрестано понавља да је будућност западног Балкана у ЕУ и да је то стратешки циљ, Макрон саму Унију гура у правцу озбиљне грешке.

ЕУ себе доводи у парадоксалну позицију да нечињењем отвара простор који би да затвори, а реч је о продору утицаја са Истока, из Русије, Кине и Турске. „ЕУ својом политиком (не)проширења фактички гура у ’загрљај’ Русије државе западног Балкана”, закључује у недавној анализи Међународни институт за блискоисточне и балканске студије из Љубљане.

Колико год био правдан или за критику, читавом региону је послат сигнал обесхрабрења. Кредибилитет Уније је нарушен, процес проширења озбиљно уздрман. Евроскептици и директни противници Уније ликују.

Како сада да регион, коме је ЕУ колективан циљ, чита најновије поруке из Брисела? Да мора да буде много озбиљнији у реформама? Или да закључи да решавањем билатералних проблема неће добити оно што им је Унија обећала?

Македонски премијер Зоран Заев већ је у директној опасности јер је све своје политичке кредите градио на уверењу да ће пут ка ЕУ бити отворен решавањем спора са Грчком и пристанком на ново име – Северна Македонија. Сада мора да иде на превремене изборе.

Новоизабрана председница Европске комисије Урсула фон дер Лејен залаже се за отварање преговора са Скопљем и Тираном, а будући високи представник за спољну политику Жосеп Борел најавио је намеру да западни Балкан буде једна од кључних тема његовог рада. Видећемо.

Дуго путовање кроз балканску помрчину се наставља. Изгледа да они попут председника Макрона мисле да сви ми заглављени у чекаоници воза за Брисел имамо на располагању све време овог света.