Пораз који охрабрује

Пораз у спорту, као уосталом и у другим сферама живота никада није пријатан. Некада, међутим, може да буде о охрабрујући! Као што, на другој страни има и победа које уместо радости, собом носе стрепњу, неспокојство, бригу.

Селектор наше фудбалске репрезентације Мирослав Ђукић од почетка свог мандата водио је екипу на пет пријатељских утакмица и забележио, номинално, слаб биланс. Нерешено против Македоније и Ирске, порази од Украјине, Русије и Немачке хладно посматрано, наводе на негативан закључак о ефектима његовог командовања црвено-плавом четом. Овакви какви смо, није нам нимало страно да одмах закључимо: Ђукић је неуспешан, треба да оде!

Да ли смо у праву? Да ли се из последњег сусрета против једне од најјачих светских репрезентација на њеном терену, у „најфудбалскијем” граду Немачке, Гелзенкирхену, пред препуном „Велтинс ареном” и само недељу дана пред почетак Европског фудбалског шампионата могу извући неки други закључци?

Ако се вратимо на почетак овог текста, и то да и пораз некад може бити делотворнји од победе, тврдимо: неуспех у сусрету са Немцима показао је да наша репрезентација има потенцијал, да није баш све тако црно као што се често чини, да има наде.

Оно што нам се намеће као прво је чињеница да су наши фудбалери на терену деловали као тим, као целина, што у времену које је иза нас није био случај. Колективна игра, ма како се многима она чинила као огољени „бункер” плод је максималног залагања сваког појединца у осмишљеној игри коју је креирао селектор Ђукић и која је, видело се, савршено парирала огромним амбицијама противника који је у утакмицу ушао са нескривеном жељом да покаже да је спреман да се на Европском шампионату бори за титулу.

Морам одмах да кажем да нисам очекивао да наши момци добро прођу, још мање да победе. То је заиста било нереално. Али онај ко је хладне главе посматрао овај сусрет морао је да запази нови квалитет у нашој игри, ту борбеност и жељу да се оствари немогуће. Често смо говорили да наши фудбалери немају изражен однос према националним бојама, такозвани култ репрезентације. По први пут нас, посматрајући утакмицу и однос према игри момака у црвеним дресовима, није напуштао осећај да су спремни да „гину” за националне боје. Можда је то последица значаја утакмице, бојазан да се не доживи резултатска катастрофа од јаког противника, да се не обрукамо пред „толиким светом”… свеједно, репрезентативци Србије играли су за пример.

Селектор Ђукић, да кажемо и то, изменио је значајно састав у односу на претходне провере. Знао је да мора да затвори путеве ка голу Стојковића већ на средини терена, да не дозволи противнику да се разигра, повеже редове и почне да плете мрежу око нашег гола. Тај задатак поверио је Смиљанићу, Кузмановићу, Илићу, Јанковићу и Бабовићу. До 74. минута ова петорка га је обавила такорећи без грешке. Посебно је импоновао млади Бабовић, који, иако крхке грађе, ни једног тренутка није престајао да се креће, омета противнике, стартује правовремено и храбро. Слично као Кузмановић и Смиљанић, скоро без фаула, што је веома битно, ако се сетимо колико често су нас баш непотребни и преоштри фаулови коштали примљених голова, жутих и црвених картона у важним утакмицама. Једино је Бошко Јанковић помало искакао из овог манира.

Иза ове петорке стајала је четворка у саставу Рукавина, Ивановић, Видић и Драгутиновић, која је под командом маестралног Видића, вероватно тренутно и најбољег центархалфа света, обавила огроман посао у шеснаестерцу. За селектора Ђукића посебно може да буде охрабрујуће што се назире „коначно решење” око двојице штопера. Данас нема успешног тима без играча светске класе на тим позицијама. У Манчестеру су то Видић и Фердинанд, Челсију Тери и Карваљо… И Црвена звезда је, сетимо се, када је освојила титулу првака Европе имала Белодедића и Најдоског… Без таквог дуета добар напад не вреди много. Један Реал, иако са нападом снова, није успео у Европи, као уосталом ни Барселона у чијем тиму је један Пујол ма како добар, ипак недовољан.

То што је, на крају, резултат по нас у Гелзенкирхену био неповољан, није ништа страшно. Оба гола пала су после измена које су уследиле у нашем тиму, али и као плод грешака, јаког ритма и стицаја околности. Најпре, Бабовићев покушај да лопту избаци у корнер несрећно се одбио о ногу немачког играча и омогућио му добар центаршут на ногу Нојвилу, који је за делић секунда предухитрио Драгутиновића, да би други гол дошао као последица губитка концентрације приликом постављања живог зида. Са само четворицом, од којих се један (Миловановић) измакао и створио рупу, играчу попут Балака није било тешко да погоди угао са 16 метара. Но, то никако не може да умањи укупан утисак који смо оставили пред 80.000 посматрача, међу којима је била и немачка канцеларка Ангела Меркел. Доказ је и велика радост домаћина после завршеног сурета…

Ипак, пред Ђукићем предстоји још велики посао, а то је организација напада. Већ хронично видљив је недостатак организоване везе између нашег средњег реда и шпица напада. Саша Илић је охрабрење али с обзиром на недостатак физичке спреме овог градитеља игре Ђукић ће морати да потражи додатна решења како би све ово што смо горе напоменули у вези са чврстом одбраном могло и морало да резултира и ефикаснијим нападом. Јер, ма какао чврста одбрана не може, видело се то, да донесе повољан резултат нити да одолева нападима било ког тима 90 минута.

И сасвим на крају, реч, две о коментаторима на ТВ Фокс. Као ретко када чули смо бриљантну анализу игре наше репрезентације (као и Немачке), коју је током читавог меча гледаоцима презентовао наш реномирани стручњак Драгослав Степановић, човек са дугим играчким, али и тренерским стажом баш у Немачкој.