Poraz koji ohrabruje

Poraz u sportu, kao uostalom i u drugim sferama života nikada nije prijatan. Nekada, međutim, može da bude o ohrabrujući! Kao što, na drugoj strani ima i pobeda koje umesto radosti, sobom nose strepnju, nespokojstvo, brigu.

Selektor naše fudbalske reprezentacije Miroslav Đukić od početka svog mandata vodio je ekipu na pet prijateljskih utakmica i zabeležio, nominalno, slab bilans. Nerešeno protiv Makedonije i Irske, porazi od Ukrajine, Rusije i Nemačke hladno posmatrano, navode na negativan zaključak o efektima njegovog komandovanja crveno-plavom četom. Ovakvi kakvi smo, nije nam nimalo strano da odmah zaključimo: Đukić je neuspešan, treba da ode!

Da li smo u pravu? Da li se iz poslednjeg susreta protiv jedne od najjačih svetskih reprezentacija na njenom terenu, u „najfudbalskijem” gradu Nemačke, Gelzenkirhenu, pred prepunom „Veltins arenom” i samo nedelju dana pred početak Evropskog fudbalskog šampionata mogu izvući neki drugi zaključci?

Ako se vratimo na početak ovog teksta, i to da i poraz nekad može biti delotvornji od pobede, tvrdimo: neuspeh u susretu sa Nemcima pokazao je da naša reprezentacija ima potencijal, da nije baš sve tako crno kao što se često čini, da ima nade.

Ono što nam se nameće kao prvo je činjenica da su naši fudbaleri na terenu delovali kao tim, kao celina, što u vremenu koje je iza nas nije bio slučaj. Kolektivna igra, ma kako se mnogima ona činila kao ogoljeni „bunker” plod je maksimalnog zalaganja svakog pojedinca u osmišljenoj igri koju je kreirao selektor Đukić i koja je, videlo se, savršeno parirala ogromnim ambicijama protivnika koji je u utakmicu ušao sa neskrivenom željom da pokaže da je spreman da se na Evropskom šampionatu bori za titulu.

Moram odmah da kažem da nisam očekivao da naši momci dobro prođu, još manje da pobede. To je zaista bilo nerealno. Ali onaj ko je hladne glave posmatrao ovaj susret morao je da zapazi novi kvalitet u našoj igri, tu borbenost i želju da se ostvari nemoguće. Često smo govorili da naši fudbaleri nemaju izražen odnos prema nacionalnim bojama, takozvani kult reprezentacije. Po prvi put nas, posmatrajući utakmicu i odnos prema igri momaka u crvenim dresovima, nije napuštao osećaj da su spremni da „ginu” za nacionalne boje. Možda je to posledica značaja utakmice, bojazan da se ne doživi rezultatska katastrofa od jakog protivnika, da se ne obrukamo pred „tolikim svetom”… svejedno, reprezentativci Srbije igrali su za primer.

Selektor Đukić, da kažemo i to, izmenio je značajno sastav u odnosu na prethodne provere. Znao je da mora da zatvori puteve ka golu Stojkovića već na sredini terena, da ne dozvoli protivniku da se razigra, poveže redove i počne da plete mrežu oko našeg gola. Taj zadatak poverio je Smiljaniću, Kuzmanoviću, Iliću, Jankoviću i Baboviću. Do 74. minuta ova petorka ga je obavila takoreći bez greške. Posebno je imponovao mladi Babović, koji, iako krhke građe, ni jednog trenutka nije prestajao da se kreće, ometa protivnike, startuje pravovremeno i hrabro. Slično kao Kuzmanović i Smiljanić, skoro bez faula, što je veoma bitno, ako se setimo koliko često su nas baš nepotrebni i preoštri faulovi koštali primljenih golova, žutih i crvenih kartona u važnim utakmicama. Jedino je Boško Janković pomalo iskakao iz ovog manira.

Iza ove petorke stajala je četvorka u sastavu Rukavina, Ivanović, Vidić i Dragutinović, koja je pod komandom maestralnog Vidića, verovatno trenutno i najboljeg centarhalfa sveta, obavila ogroman posao u šesnaestercu. Za selektora Đukića posebno može da bude ohrabrujuće što se nazire „konačno rešenje” oko dvojice štopera. Danas nema uspešnog tima bez igrača svetske klase na tim pozicijama. U Mančesteru su to Vidić i Ferdinand, Čelsiju Teri i Karvaljo… I Crvena zvezda je, setimo se, kada je osvojila titulu prvaka Evrope imala Belodedića i Najdoskog… Bez takvog dueta dobar napad ne vredi mnogo. Jedan Real, iako sa napadom snova, nije uspeo u Evropi, kao uostalom ni Barselona u čijem timu je jedan Pujol ma kako dobar, ipak nedovoljan.

To što je, na kraju, rezultat po nas u Gelzenkirhenu bio nepovoljan, nije ništa strašno. Oba gola pala su posle izmena koje su usledile u našem timu, ali i kao plod grešaka, jakog ritma i sticaja okolnosti. Najpre, Babovićev pokušaj da loptu izbaci u korner nesrećno se odbio o nogu nemačkog igrača i omogućio mu dobar centaršut na nogu Nojvilu, koji je za delić sekunda preduhitrio Dragutinovića, da bi drugi gol došao kao posledica gubitka koncentracije prilikom postavljanja živog zida. Sa samo četvoricom, od kojih se jedan (Milovanović) izmakao i stvorio rupu, igraču poput Balaka nije bilo teško da pogodi ugao sa 16 metara. No, to nikako ne može da umanji ukupan utisak koji smo ostavili pred 80.000 posmatrača, među kojima je bila i nemačka kancelarka Angela Merkel. Dokaz je i velika radost domaćina posle završenog sureta…

Ipak, pred Đukićem predstoji još veliki posao, a to je organizacija napada. Već hronično vidljiv je nedostatak organizovane veze između našeg srednjeg reda i špica napada. Saša Ilić je ohrabrenje ali s obzirom na nedostatak fizičke spreme ovog graditelja igre Đukić će morati da potraži dodatna rešenja kako bi sve ovo što smo gore napomenuli u vezi sa čvrstom odbranom moglo i moralo da rezultira i efikasnijim napadom. Jer, ma kakao čvrsta odbrana ne može, videlo se to, da donese povoljan rezultat niti da odoleva napadima bilo kog tima 90 minuta.

I sasvim na kraju, reč, dve o komentatorima na TV Foks. Kao retko kada čuli smo briljantnu analizu igre naše reprezentacije (kao i Nemačke), koju je tokom čitavog meča gledaocima prezentovao naš renomirani stručnjak Dragoslav Stepanović, čovek sa dugim igračkim, ali i trenerskim stažom baš u Nemačkoj.