Борбом против неједнакости до смањења сиромаштва

Глобална медијска иницијатива Уједињених нација за циљеве одрживог развоја (ЦОР), чија је „Политика” једина чланица у овом делу Европе, за овај месец пажњу јавности покушава да скрене на циљеве одрживог развоја број 1 и 2 – Свет без сиромаштва и Свет без глади. Када је реч о деловима популације у Србији који су изложени овим (углавном међусобно повезаним) проблемима важно је посебно истаћи изазове са којима се суочавају најосетљивије друштвене групе. Ситуацију додатно компликује чињеница да се неретко дешава да се на једној социјалној групи прелама више различитих фактора ризика, те ће у том светлу овом приликом бити посебно речи о изазовима које сиромаштво представља за децу, старије и, као посебно осетљиву групу, жене са села.

Можете ли да живите са 16.615 динара месечно? Од одговора на ово питање као и од евентуалне приближности ваших месечних примања (за једночлано домаћинство) овом износу зависиће колико сте близу такозваном прагу ризика од сиромаштва. До ове рачунице је по међународно признатој анкети о приходима и условима живота (The Survey on Income and Living Conditions – SILC) дошао Републички завод за статистику.

У пре неколико дана објављеним резултатима истраживања наводи се да је стопа ризика од сиромаштва (ова лица нису нужно сиромашна, већ само имају већи ризик да то буду) у прошлој години износила 24,3 одсто и да је била за 1,4 процента нижа у односу на 2017. Премда наведени подаци указују на смањење стопе ризика од сиромаштва у Србији, ипак забрињавају подаци према којима у земљи постоји и око пола милиона грађана који и даље живе у апсолутном сиромаштву. За разлику од „прага ризика од сиромаштва”, линија апсолутног сиромаштва је још нижа и за 2018. годину је износила 12.286 динара по потрошачкој јединици, показују подаци Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Србије.

Нарочит проблем који је у директној вези са стопом сиромаштва неке нације представља неједнакост у дохотку међу њеним становништвом. Иако је глобални тренд протеклих деценија да неједнакост расте како унутар самих земаља, тако и између њих, ова појава је у Србији ипак изузетно висока у односу и на земље Европске уније, али и на суседство. Како се наводи у „Студији о хуманом развоју” Програма за развој Уједињених нација (УНДП) у Србији „са Џини коефицијентом од 38,6, Србија бележи највише вредности у поређењу са свим државама чланицама и државама кандидатима ЕУ, осим Турске”. Даље се истиче како је међу земљама ЕУ Џини коефицијент само у Бугарској и Литванији виши од 35, док просек у земљама Европске уније износи 30,8.

Џини коефицијент, иначе, мера је неједнакости прихода, то јест расподеле богатства. Његове вредности крећу се између нуле и јединице. Кад је низак, представља једнаку расподелу прихода или богатства, а кад је висок – неједнаку расподелу.

Статистика је још суморнија када се анализира однос удела најбогатијих десет одсто становништва у бруто националном дохотку и удела најсиромашнијих 40 процената (такозвани Палма однос). Како се истиче у студији УНДП, и овде Србија бележи највишу вредност у поређењу са свим државама чланицама ЕУ, али и у поређењу са неким земљама у суседству, као на пример са Северном Македонијом.

Када се статистички подаци пресликају на свакодневицу, сиромаштву су у изложене и иначе најосетљивије друштвене групе. Како истичу у агенцијама Тима УН у Србији, ситуација постаје нарочито забрињавајућа када се на једној друштвеној групи „преломи” неколико различитих фактора ризика. Такава је ситуација рецимо у случају жена са села, које постају додатно материјално угрожене, када зађу у старију животну доб.

Како истичу у Агенцији УН за родну равноправност и оснаживање жена (UN Women), „жене које живе у руралним подручјима у појачаном су ризику од сиромаштва, а актуелни систем социјалне заштите не доприноси довољно смањењу сиромаштва”.

У београдској канцеларији ове агенције Уједињених нација наглашавају да је начин живота жена на селу и даље традиционалан и патријархалан, као и да су кућни послови и брига о деци скоро искључиво послови којима се баве жене, уз интензивни рад у пољопривреди, док у организацији газдинства углавном имају ограничени приступ приходима, имовини и одлучивању.

„Постоји знатно мања вероватноћа да жене буду носиоци или власнице пољопривредног газдинства и непокретности. Породична пољопривредна газдинства углавном су регистрована на мушкарце. Мушкарци су власници три петине целокупне имовине, а чак 88 одсто кућа у сеоским подручјима у власништву је мушкараца, док 84 посто жена не поседује пољопривредно земљиште”, наглашавају у UN Women.

Када је реч о изложености сиромаштву старијег становништва у Србији, подаци Популационог фонда Уједињених нација (УНФПА) показују да међу њима сваки десети има приходе испод апсолутне линије сиромаштва, док је на граници са оваквим приходима око осам одсто старијих. Изнад границе апсолутног сиромаштва, а са приходима нижим од просечне пензије у Србији живи око 28 процената најстаријих суграђана. УНФПА наводи да на питање о субјективном осећају сопственог материјалног статуса чак 46 одсто старијих каже да живи тешко или да једва саставља крај с крајем.

Ионако незавидну ситуацију отежавају статистички подаци који указују да су старије особе веома често жртве крађе, а 13,5 одсто њих, како наводи УНФПА, нема потпуну контролу ни над сопственим финансијама. Горка шала која се одавно препричава, а по којој најсигурнији приход у просечном српском домаћинству имају бака и дека, има своју потврду и у статистици – чак 54 одсто старијих суграђана у Србији користи сопствене приходе да би издржавали друге чланове домаћинства…

И на другом полу старосног спектра међу грађанима Србије, међу оним најмлађима, постоје осетљиве подгрупе које су нарочито изложене ризику од сиромаштва. Овај проблем када су у питању најмлађи има и додатну, далекосежну димензију на коју указују у Дечјем фонду Уједињених нација (УНИЦЕФ).

„Сиромаштво у детињству има нарочито забрињавајуће последице, које могу да буду веома дуготрајне, показала су последња спроведена испитивања. Деца која одрастају у немаштини имају много мање шансе за успех у каснијем животу – по питању образовања, зарада, запослења. Дечје сиромаштво се показало као кључни фактор који утиче на међугенерацијски пренос сиромаштва, као и на његово трајање”, наглашавају у УНИЦЕФ-у.

Број гладних расте трећу годину заредом

На глобалном нивоу, проценат људи који живе у екстремном сиромаштву (са 1,9 долара дневно) значајно је пао у току протеклих деценија – са 36 одсто 1990. године на 10 одсто 2015. Ипак, динамика смањења сиромаштва је успорена и тренутне анализе показују да ће до 2030. године око шест процената светске популације и даље живети у екстремној беди, што значи да неће бити испуњен циљ зацртан у циљевима одрживог развоја (ЦОР) Уједињених нација.

Такође, упркос ранијем значајном напретку у остварењу ЦОР број 2 – Свет без глади – број гладних људи се повећава већ трећу годину заредом. Уједињене нације процењују да је 2017. године око 821 милион људи било неухрањено, што је знатно већи број од 784 милиона колико је статистика забележила за 2015. годину. Број неухрањене деце се смањује од 2000. године, али око 22 процента малишана млађих од пет година су, према подацима из прошле године, и даље били хронично неухрањени.

Имајући у виду овакве изазове, већа политичка посвећеност и конкретне акције су неопходне да би се помогло најрањивијим друштвеним групама, како би се ојачао систем пружања услуга и подршке заједницама које су погођене конфликтима и климатским катастрофама. Стављање тачке на сиромаштво и глад такође подразумева пружање подршке концепту одрживе пољопривреде, као и подршку малим газдинствима, али и фер приступ технологији и тржишту за све.

Нови Београд све старији, али с најмање сиромашних

Према подацима УНФПА, Нови Београд је данас општина са најнижом стопом сиромаштва у Србији. Број старијих на Новом Београду увећан је за више од 60 пута. Три пута брже растао је удео старијих у односу на раст укупне популације општине.

Шта се заправо догодило? Људи који су се усељавали у новосаграђене станове на овој општини шездесетих, седамдесетих или осамдесетих година, имали су тада између 25 и 30 година, а данас они припадају управо групацији најстаријих суграђана. Они су својим радом допринели развоју друштва у целини и посебно општине Новог Београда.

„Да бисмо указали на размере овако великог броја старијих на овој општини, навешћемо податак да је број старијих становника у општини Нови Београд већи од укупног броја становника, појединачно, у чак 110 од 168 општина у Србији”, истичу у београдској канцеларији УНФПА.