Седми тон

Добро да има неко са ауторитетом ко може да формулише оно што сви осећамо, гласио је јуче коментар једног читаоца „Политике” (видети сајт) на текст Бранка Милановића („Неки чудни и непријатни тонови”) објављен у недељном броју нашег листа. Сарадник Карнегијеве задужбине за међународни мир у Вашингтону и ускоро професор Универзитета у Мериленду, познати економиста који је последњу деценију провео у Вашингтону на положају експерта Светске банке, Милановић је у јучерашњој „Политици” дао одушка свом незадовољству што је Демократска странка, коју он сматра најспособнијом да економски води земљу, посегнула за сумњивим политичким методама не би ли осујетила, или барем одгодила, стварање нове парламентарне већине која би демократе скинула са власти у Београду. Одлуку в. д. градоначелника да седницу скупштине одложи више од месец дана Милановић сматра изругивањем народној вољи и одуговлачењем предаје власти, упоредиво је са Милошевићевим покушајем фалсификовања избора 1996. године; изјава Драгана Ђиласа да ће Београђани „добити власт за коју су гласали” подсећа га на време када комунистима нису требали избори и аритметичка већина да би знали шта „маса заиста хоће”; помало га брине и то што су радикали демократама почели да држе лекције из поштовања изборног процеса... Навео је укупно шест „чудних и непријатних тонова” који су му из Београда запарали уши.

Милановићев је чланак оно што новинама треба као хлеб: непристрасна анализа аутора без личних политичких амбиција, човека демократских уверења који слободно мисли и не страхује од последица по каријеру. Све нас је заједно подсетио на основна правила демократије, као и на то да борба „свим демократским средствима” може страшно да личи на борбу недемократског владара који пре десетак година није хтео да преда власт онима који су – заједно – освојили „математичку” већину. Како се уопште могло десити да нам такво подсећање затреба 2008. године?

У Београду данас постоји читава мала војска дипломата и чиновника западних установа и влада, који се свесрдно труде да помогну стварање проевропске владе са Демократском странком на челу. Наши западни пријатељи јавно саопштавају своје жеље у погледу састава владајуће коалиције, а својим контактима из „проевропског блока” саветују да буду спремни на значајне кадровске и материјалне уступке и компромисе појединцима у коалицији окупљеној око СПС-а.

Нисмо до сада чули да ти кругови подсећају српску јавност и политичаре на основна начела демократије и добре постизборне политичке стандарде. Амбасадор једне велике западне силе јуче јавно хвали појединце из Социјалистичке партије Србије као проевропски настројене људе за које се нада да ће приступити коалицији око Демократске странке. Ниједном речју не помиње изборну вољу и политичко расположење социјалистичких бирача, не упозорава на штетност закулисних махинација у свим политичким таборима у Србији.

Не ставља се, другим речима, у заштиту демократије у Србији, ставља се у заштиту локалних миљеника своје владе.

И то је, нажалост, седми непријатан тон који се ових дана чује у Београду.