Генерацијски смо успавани

Мокра Гора – Са неким својим јунацима сам се баш намучио да их разумем. И са Довлатовим, и Рјепином, и Гаврилом Принципом… Са свима њима, заправо, јер сам желео да их живим на сцени, односно у кадру, а не да их играм. Овако је протеклог викенда за „Политику” говорио Милан Марић, један од водећих српских глумаца који на реч „популарност” дискретно одмахује руком. У ишчекивању наставка серије „Државни службеник” у којој тумачи Лазара Станојевића харизматични Марић био је протеклог викенда гост четвртог по реду „Позоришног Кустендорфа” на Мокрој Гори, где је као део екипе представе „Зашто је полудео господин Р?” у режији Боба Јелчића и у продукцији Југословенског драмског позоришта наступио у ревијалном делу фестивала, а на питање како коментарише тему фестивала „Друштво спектакла” одговара:

– Мислим да није баш најдивнији тренутак живљења. Треба преиспитати друштво и шта су наши задаци у овом специфичном тренутку. Улога уметности је врло битна и самим тим и позоришта које мора да препозна тренутак у коме треба да постане мало агресивније. Позориште мора да потреса, да шамара друштво, да указује на аномалије заједнице, на ствари које не видимо или се правимо да не видимо, као што су глобални пораст деснице, које нам се лако могу обити о главу и вратити се као бумеранг са огромним последицама, а имамо таквих примера у историји. Морамо да почнемо конкретније да се бавимо овим тренутком у коме живимо, јер ако то пустимо, лако се све отргне контроли и после шта нам бог да, па да не дођемо у ту ситуацију да гледамо шта ће нам дати.

Представа „Зашто је полудео господин Р?” рађена је према филму Рајнера Вернера Фасбиндера и Михаела Фенглера из 1970. године, одлично се уклопила у тему такмичарске фестивалске селекције на Мећавнику која је пропитивала однос појединца и друштва и проблеме недостатка емпатије, љубави и разумевања.

– Јако је важно да се млади баве тим темама. Ако их не занима свет у којем ће да живе и стварају породице и нове младе, зашто би очекивали од било кога другог да преузме одговорност. Мислим да би требало још дубље и конкретније да се бавимо тим темама, на још паметнији, луциднији и безобразнији начин. Сматрам да смо поприлично успавани, генерацијски, као да не знамо шта може да нам се деси и како дизгине могу да нам се измакну из руку, тако да увек кажем да морамо да радимо још, још и још – тврди Милан Марић.

Иза Милана Марића је и те како занимљива животна и професионална каријера. У тинејџерском добу све је указивало да ће се остварити у спортским водама, будући да се бавио одбојком и пливањем, и надахнуто тренирао фудбал. Некако у исто време „заразио” се глумом у омладинском позоришту „Дадов” што га је довело нешто касније до Факултета драмских уметности у Београду, где је дипломирао глуму у класи Биљане Машић. Тумачио је Гаврила Принципа у представи „Мали ми је овај гроб” Биљане Србљановић, у режији Дина Мустафића и Данила Илића у драми „Змајеубице” Милене Марковић, у режији Иве Милошевић, али и друге занимљиве позоришне јунаке у матичном ЈДП-у, Атељеу 212, Битеф театру…

– Нисам пробао ниједно друго занимање. Глуму не гледам као хоби, тешко ми је да кажем и да ми је посао, јер на њу гледам на нивоу живота, као позив који изискује целог тебе, па чак и цео живот прилагођаваш том позиву. Нажалост, ми глумци немамо радно време, или на срећу. Не можеш да га одрадиш са пола мозга, а опет можеш. Глума тражи целог тебе. Скупе су цене које плаћаш ако хоћеш на тај начин да се бавиш глумом. Доста је одустајања, жртвовања брзинских задовољстава, не постоји позиционирање у том послу, зато што вам једна улога донесе славу, друга вас баци на под. Не дозвољава вам да се уљуљкате, нити да имате континуитет, константно морате да радите на себи – прича Марић и констатује:

– Морате некако да живите другачије, тражи, захтева да себе мењате, упознајете, прихватате. Тешко је задовољити се обичним стварима, не зато што је неко преамбициозан, или није скроман, него у мом случају то је константни покушај да се пронађе нека врста мира, али оног правог мира, шта год да вам то значи. Још немам то стање дефинисано, али некако знам шта нећу. Па у односу на то идем даље, надајући се да ћу спознати шта хоћу, и од себе у животу, и од себе као глумца.

Упоредо са позоришним искораком Марић гради и успешну филмску каријеру. Велики интернационални успех стекао је филмом „Довлатов” биографским остварењем о животу руског књижевника Сергеја Довлатова у којем тумачи насловни лик.

– То су већ техничке ствари. Све је могуће, можете снимати филм, три серије, две представе, али онда нико није задовољан. Трудим се да ми се пројекти не преклапају, а и ако се то баш деси, настојим да се преклапа крај једног пројекта са почетком другог, како не бих угрозио нешто на чему истрајава читав скуп људи, односно да бих могао том новом јунаку да се посветим, предам до краја. То, нажалост, значи и одбијање пројеката, ревидирање свог живота, јер глума захтева одређену дисциплину, а опет да не лишите себе живота јер то није поента. Радим ствари које ме занимају и за које мислим да су ми изазов, да шире моје темеље, а онда то захтева да им се посветим цео, што свакако не значи да ће испасти на крају добро. Мислим да сам још у годинама када треба да учим – каже Марић.