Соларне ћелије из Србије

Прво постројење у Србији и овом делу Европе, под окриљем Института „Михајло Пупин“ у Београду, одскора испоручује соларне фотонапонске ћелије (округле силицијумске плочице пречника 76 милиметара које сунчеву топлоту претварају у струју). Једино од Аустрије до Грчке, ако занемаримо две прилично застареле фабрике у Хрватској из времена социјализма.

Цена појединачне ћелије или неколико наслаганих у облику табле размера папира А4 и А3 нижа је за пет одсто од сличних увозних: у иностранству износи пет-шест евра по вату, а на то се додају трошкови допреме и царина. А једна плоча дужине 420 и ширине 297 милиметара (А3) има, у просеку, 20 вати. У понуди су, свакако, различне величине, зависно од захтева купаца.

И не само то: више таквих може се повезати и објединити у веће.

У јединственом технолошком подухвату, који је потпомогло Министарство за науку и технологију (50.000 евра), учествовали су истраживачи и стручњаци из неколико угледних домаћих установа: САНУ, Института „Винча“, Технолошког и Машинског факултета и Института „Михајло Пупин“.

Самостално предузеће „Пиезотехнологија“, деценијама водеће у производњи свакојаких кристала за цивилне и војне намене (98 процената извози, претежно у Кину, Индију и западну Европу), одлучило је да се упусти у нови технолошки изазов будући да се соларној енергији у целом свету предсказује блистава будућност. Зар малтене свакодневна поскупљења сирове нафте (у следећих шест месеци достићи ће, вероватно, 200 долара по барелу; барел је 117,34 литара) и свеопшта зебња од прегревања планете нису довољан разлог?

Ако сте успешно овладали истраживачко-произвођачким вештинама, преусмерење је сасвим разумно и оправдано. Директор Радослав Јевтовић, физичар по високошколском образовању, објашњава да монокристални силицијум (постоји и вишекристални) који се одликује уређеним устројством (структуром) у виду ингота (шипки) набављају на слободном тржишту у Русији, Бугарској и Кини, сами их секу на вафере (округле полупроводничке плочице) и додатно обрађују у дифузионој пећи на температури од 800 до 1350 Целзијусових степени (дозвољено одступање пола степена!), у којој се наносе проводни слојеви (за сада је „Михајло Пупин“ нема).

Пробно постројење оспособљено је за производњу од 50.000 до 200.000 комада соларних ћелија годишње (6.000 месечно у једној смени) и да омогући наставак усавршавања (развој) и истраживања да Србија не би заостајала за светским кретањима. А то постиже петоро запослених у самом погону. Годишњи промет процењен је на 150.000-200.000 евра, а зарада по вату треба да буде седам-осам одсто.

Уколико се захтеви поручилаца повећају, уз скромна улагања могуће је правити 500.000 и више. Већ сада је, међутим, очигледно да недостаје уређај за разврставање и индустријско испитивање (тзв. масовна карактеризација), чија је вредност од 40.000 до 120.000 евра. Прва на уму је, свакако, државна подршка.

А где би се све могле користити соларне ћелије?

Када се помоћу претварача прилагоде намени, могу да напајају свакојаке направе – од мобилних телефона до трофазних електричних мотора. Поменимо само неколико: осветљавање саобраћајних знакова, вртова, плоча за обавештавање, удаљених туристичких зграда и истраживачких здања, бродова, кампова, пумпи за наводњавање, радијских и телевизијских одашиљача и појачивача, цевовода, мостова, стубова и тако редом. Јемство за трајање важи 40 година.

У земљама Европске уније сваке године се инсталисана снага повећа за 40 одсто (у 2000. години 183,5 мегават-сати), наглашава Радослав Јевтовић, али је укупна заступљеност и даље мала. Немачка предњачи, највише захваљујући закону који поспешује употребу алтернативних енергетских извора – откупна цена ћелије износи пола евра по киловату за првих 350 мегавата!

Сунце у својој утроби непрекидно материју преобраћа у енергију у поступку спајања лакших у тежа атомска језгра (фузија), одашиљући ка Земљи сваког сата – сто билиона (100.000.000.000.000) киловата, а зрачење које нас обаспе премашује 10.000 пута садашње потребе!

Српске соларне ћелије требало би да достигну учинак од 14 одсто пре почетка производње на велико, а сам врх у свету износи 16 одсто. Само за куповину дозволе (лиценце) ваљало би издвојити неколико милиона, а за довршење фабрике две-три милијарде евра. Хоће ли надлежни имати слуха за исплатив подухват увелико остварен домаћим знањем и умећем?