Solarne ćelije iz Srbije

Prvo postrojenje u Srbiji i ovom delu Evrope, pod okriljem Instituta „Mihajlo Pupin“ u Beogradu, odskora isporučuje solarne fotonaponske ćelije (okrugle silicijumske pločice prečnika 76 milimetara koje sunčevu toplotu pretvaraju u struju). Jedino od Austrije do Grčke, ako zanemarimo dve prilično zastarele fabrike u Hrvatskoj iz vremena socijalizma.

Cena pojedinačne ćelije ili nekoliko naslaganih u obliku table razmera papira A4 i A3 niža je za pet odsto od sličnih uvoznih: u inostranstvu iznosi pet-šest evra po vatu, a na to se dodaju troškovi dopreme i carina. A jedna ploča dužine 420 i širine 297 milimetara (A3) ima, u proseku, 20 vati. U ponudi su, svakako, različne veličine, zavisno od zahteva kupaca.

I ne samo to: više takvih može se povezati i objediniti u veće.

U jedinstvenom tehnološkom poduhvatu, koji je potpomoglo Ministarstvo za nauku i tehnologiju (50.000 evra), učestvovali su istraživači i stručnjaci iz nekoliko uglednih domaćih ustanova: SANU, Instituta „Vinča“, Tehnološkog i Mašinskog fakulteta i Instituta „Mihajlo Pupin“.

Samostalno preduzeće „Piezotehnologija“, decenijama vodeće u proizvodnji svakojakih kristala za civilne i vojne namene (98 procenata izvozi, pretežno u Kinu, Indiju i zapadnu Evropu), odlučilo je da se upusti u novi tehnološki izazov budući da se solarnoj energiji u celom svetu predskazuje blistava budućnost. Zar maltene svakodnevna poskupljenja sirove nafte (u sledećih šest meseci dostići će, verovatno, 200 dolara po barelu; barel je 117,34 litara) i sveopšta zebnja od pregrevanja planete nisu dovoljan razlog?

Ako ste uspešno ovladali istraživačko-proizvođačkim veštinama, preusmerenje je sasvim razumno i opravdano. Direktor Radoslav Jevtović, fizičar po visokoškolskom obrazovanju, objašnjava da monokristalni silicijum (postoji i višekristalni) koji se odlikuje uređenim ustrojstvom (strukturom) u vidu ingota (šipki) nabavljaju na slobodnom tržištu u Rusiji, Bugarskoj i Kini, sami ih seku na vafere (okrugle poluprovodničke pločice) i dodatno obrađuju u difuzionoj peći na temperaturi od 800 do 1350 Celzijusovih stepeni (dozvoljeno odstupanje pola stepena!), u kojoj se nanose provodni slojevi (za sada je „Mihajlo Pupin“ nema).

Probno postrojenje osposobljeno je za proizvodnju od 50.000 do 200.000 komada solarnih ćelija godišnje (6.000 mesečno u jednoj smeni) i da omogući nastavak usavršavanja (razvoj) i istraživanja da Srbija ne bi zaostajala za svetskim kretanjima. A to postiže petoro zaposlenih u samom pogonu. Godišnji promet procenjen je na 150.000-200.000 evra, a zarada po vatu treba da bude sedam-osam odsto.

Ukoliko se zahtevi poručilaca povećaju, uz skromna ulaganja moguće je praviti 500.000 i više. Već sada je, međutim, očigledno da nedostaje uređaj za razvrstavanje i industrijsko ispitivanje (tzv. masovna karakterizacija), čija je vrednost od 40.000 do 120.000 evra. Prva na umu je, svakako, državna podrška.

A gde bi se sve mogle koristiti solarne ćelije?

Kada se pomoću pretvarača prilagode nameni, mogu da napajaju svakojake naprave – od mobilnih telefona do trofaznih električnih motora. Pomenimo samo nekoliko: osvetljavanje saobraćajnih znakova, vrtova, ploča za obaveštavanje, udaljenih turističkih zgrada i istraživačkih zdanja, brodova, kampova, pumpi za navodnjavanje, radijskih i televizijskih odašiljača i pojačivača, cevovoda, mostova, stubova i tako redom. Jemstvo za trajanje važi 40 godina.

U zemljama Evropske unije svake godine se instalisana snaga poveća za 40 odsto (u 2000. godini 183,5 megavat-sati), naglašava Radoslav Jevtović, ali je ukupna zastupljenost i dalje mala. Nemačka prednjači, najviše zahvaljujući zakonu koji pospešuje upotrebu alternativnih energetskih izvora – otkupna cena ćelije iznosi pola evra po kilovatu za prvih 350 megavata!

Sunce u svojoj utrobi neprekidno materiju preobraća u energiju u postupku spajanja lakših u teža atomska jezgra (fuzija), odašiljući ka Zemlji svakog sata – sto biliona (100.000.000.000.000) kilovata, a zračenje koje nas obaspe premašuje 10.000 puta sadašnje potrebe!

Srpske solarne ćelije trebalo bi da dostignu učinak od 14 odsto pre početka proizvodnje na veliko, a sam vrh u svetu iznosi 16 odsto. Samo za kupovinu dozvole (licence) valjalo bi izdvojiti nekoliko miliona, a za dovršenje fabrike dve-tri milijarde evra. Hoće li nadležni imati sluha za isplativ poduhvat uveliko ostvaren domaćim znanjem i umećem?