Лет првог српског Икара

Панчево – „Пад и лом, a тако је лепо почело на нашем салашу... Она падина на којој смо се санкали као деца, пространа лепа, ветар баш како ваља, а света сјатише се силне даме и господа, раздрагана деца, фијакери чезе, прелепи банатски коњи... Сву позорност је насе привуко – велик леп, бели, заробљен на врху пропланка – мој змај. Беше величанствен неукротив, прави ајгир... ветар је пунио и затезао крила попут једара... Чекао сам повољан, не баш тај, најјачи, али довољно јак да створи узгон на крилима и да ме дигне у облаке... Сео сам за команду, момци, по тројица са сваке стране, благо су затегли крајеве ужета и поравнали се, оборио сам палицу надоле и издао прву комадну: ’Затежи... па пусти.’ Праћка ме је избацила на висину од око 15 метара. Деловао је да ће све бити у реду, летео сам... Тад нагло удари бочни ветар...”, описао је др Владимир Алексић свој лет 17. октобра 1909. године, само неколико после Вилбура и Орвила Рајт. На век од историјског лета првог Србина, један други Панчевац, мр Милорад Илић даје себи задатак да исправи неправду незнања и заборава, а данас је пред читалиштем књига „Како је полетела Српска Спарта – прича о др Владимиру Алексићу”.

Алексић је већ имао аероплан, како је иначе звао своју летелицу. Сам ју је конструисао и изградио и летео и раније али без публике, а за овај званично први узлет од двадесетак секунди, спремао се пола године. Двокрилац од дрвених цеви, шпанске трске и платна, дугачак шест и тежак 70 кг се срушио, али је то нормално за прве покушаје, напомиње аутор, а Алексић на срећу пролази неповређен, намеран да настави. Спремао се да поново оде у Америку, где је већ упознао браћу Рајт и имао њихово обећање за мотор, али добија напад слепог црева и умире две године касније у својој 38, од сепсе.

„Др Владимир Алексић је направио подвиг светских размера, јер је то време када се свегa двадесетак људи на планети бави ваздухопловством, а он својим чином ставио Панчево и Србију, на мапу света. Свестан да је конкуренција ипак јака, у жељи да је претекне, иако без нарученог мотора, решио је да полети – једрилицом. Лансиран је помоћу ужади, практично из праћке, а лет био веома кратак, баш као и његов живот, али довољно дуг да уђе у историју”, за „Политику” прича мр Илић, инжењер по образовању и сам иноватор, настављач дела српског лекара који је први полетео.

Др. Владимир Алексић

Родом из Банатског Новог Села, из угледне трговачке породице, Алексић је завршио медицину у Грацу као најбољи у генерацији, а годину дана касније отвара приватну праксу која недуго прераста у санаторијум, у центру Панчева, елитну здравствену установу у Европи, са елементима бањског лечења и, за у оно време најсавременијим апаратима и процедурама, електричном енергијом, водоводом, канализацијом, када их ни град још није имало, сазнајемо међу корицама, у поетично и научно написаном штиву, које је по оцени др Иване Спасовић, архивисте историчара Српске академије наука и уметности, није само прича о Алексићу већ и својеврсна историја Панчева, које епитет Српска Спарта доби као Војни комунитет и најважнији град Војне граници.

„Ово је и прича о породици у којој је Владимир поникао, о импресивној биографији, о првом српском Икару, његовој свестраности – да је све што је радио позлатио. Алексић је једна од најзнаменитијих личности српске, па и европске историје, ренесансни човек, лекар, песник, политички веома ангажован, одборник, конструктор авиона и први летач. Живео је кратко, а постиго много. Нажалост и иронијом судбине, он који је достигао такве висине и у лету, али и медицини сам је умро од операције грешком лекара у Београду” – рекла је др Спасовић.

Књига „Како је полетела Српска Спрата” оправдава свој назив, јер дух др Владимира Алексића, наставља да лебди над Панчевом. Она прати догађаје и тему подсећајући и на први ноћни лет на свету између Париза и Букурешта, 1923. године изведен преко Панчева, изградњу Фабрике авиона „Утва”, мету ваздушних напада 1999. године која је наставила да траје. Тај след прати и изложба фотографија, докумената, цртежа и макета авиона у Народном музеју Панчева у ком постоји улица са именом др Владимира Алексића, дужине једног кућног броја, док на згради његовог бившег санаторијума са ког је пуштао прве макете авиона – белега нема.

Дописивање са Исидором Секулић

Др Владимир Алексић, пријатељевао је са многим великанима тог доба, а пажњу и разоткривање, по речима др Спасовић, завређује наводна посвађаност и неспоразум са Исидором Секулић. Међутим, њихова писма, која се чувају у Архиву САНУ то демантују. „Они су имали топао однос”, каже др Спасовић, и дописивали се, до скоро последњег дана Владимировог живота.