Код „Последње шансе” до последњег даха

Мало ко зна да је краљ Александар Карађорђевић имао идеју да се уз Прву женску реалну гимназију, а на месту прастарог каменолома по којем је Ташмајдан добио име, изгради католички храм. Монументалношћу примакао би се ватиканској катедрали Светог Петра, а лепотом базилици Саграда фамилија у Барселони. Није, па је на том месту 1954. године никао Стадион „Ташмајдан”.

Нешто раније, кад су срушене страћаре нанизане дуж бивше Фишегчијске чаршије, уређен је Ташмајдански парк, у којем су се још раније скрасиле три угледне институције – Сеизмолошки завод, Црква Светог Марка и партијска кафана „Мадера”. Али тек са довршетком стадиона, нови парк је металном оградом одвојен од амбиса што је зјапио према Улици Илије Гарашанина, да би због очекиваних посетилаца био украшен јавним клозетом, као и тесном кафетеријом у врху, уз ограду и иза Завода. Маштовити кум назвао је „Кафе Ташмајдан”, и не слутећи да ће само десетак година касније то питомо име избледети пред злослутним надимком – „Последња шанса”.

Замисао је била племенита: та кафетерија усред прелепог парка била је намењена опуштању безбрижних мајки или краћем предаху избезумљених киндерфрајли, а када сутон разјури дечурлију, и заљубљеним паровима који су се тада још држали за руке, уз понеки пољубац скривен дубоким сенкама. „Од 7 до 22 х”, како је писало на стакленим вратима.

Та кафетерија, припојена спортском стадиону „у приземљу”, поверена је полувојној угоститељској фирми „Стадион”, која се прославила газдовањем над истоименом кафаном испод трибина Стадиона ЈНА и сијасет других широм Београда. У „Стадион” испод стадиона свраћали су државни и партијски функционери, као и високи официри после фудбалских утакмица и свибањских светковина, а радним данима навијачи и градска бараберија. Због првих је било установљено клизно радно време кафане, и двери су склапане тек када и последњи гост отетура, али исте тековине баштинили су и други! Због тога је „изнађено решење” увођењем сличног радног времена и у „Кафе Ташмајдан”, с чиме се сагласила и Народна милиција, рачунајући да ће тако све оперативно занимљиве случајеве „опсервирати” на једном месту.

Од тада, „Кафе Ташмајдан” је у току дана био испуњен дечјом грајом, женским шапутањем, колачима, соковима и кафицама, а ноћ неки још памте по срчи и редовним полицијским рацијама са легитимисањем свих затечених гостију, а понекад и персонала. Тада је онај надимак и озваничен.

Особље је уракљено када су пред другарицу Букарицу, тада најстрожу међу дежурним судијама за прекршаје који су ноћу своју клијентелу примали у згради градског СУП-а, привели рмпалију Саву Јокића, и растом омањег а буцмастог Жику келнера из „Последње шансе”. Сава је био крвав од главе до пете, док се Жикина жакета белела као снег. Била је то последица туче коју је заподенуо Сава, са подмуклом намером да избегне плаћање цеха. А тако би и било да га Жика није сустигао на стотинак метара од кафане. Вероватно би обојица понела свој део кривице да Сава није захтевао од другарице судије да се у записник свакако унесе да је он меч против Жике изгубио „на поене”. Најурила их је обојицу без казне, а њене колеге су шапатом говоркале да се тада први пут од срца смејала.

Причало се да је то суморно свратиште отворено непрекидно и да нема браву на улазним вратима. Погрешно! Клијентелу би испратили већ око шест ујутру да би несрећне спремачице до седам покупиле срчу, а до осам спрале крваве трагове с пода, како би бар донекле уприличиле локал за дневне госте, за децу, недорасле и остале беспослене.

Е, сад, док траје препуцавање око закупа локала, потурена је вест да ће се ту, надомак „Последње шансе”, поставити споменик Васку Попи, те да би то место ваљало уприличити по мери великог песника?! Наводно, он је своје боемске дане (и ноћи) радо проводио ту! Неће бити: држао је до угледа, па је зато залазио у „Папук”, „Дринчићево”, „Позоришну” и „Бродарску касину” или у „Три шешира”, а понекад и у „Клуб књижевника” или сличне кафане са нормалним радним временом. Чак су и телевизијски прегаоци избегавали то стециште па су чешће залазили у склепану „Конзерву” у комшилуку, на врху Абердареве улице, о чему је највише знао покојни Каменко Катић, а ко га је познавао наслутиће и зашто.

На све то, и онаква „Последња шанса”, у поређењу с новијим леглима порока, данас делује готово чедно.

Него, да одлијемо тим поводом две-три капи „кафанских суза” за покој успоменама.