Брутални урбанизам

Ових дана много се говори о загађености ваздуха у неким градовима Србије, а посебно у Београду, који је 26. октобра по томе био на првом месту у свету. Надлежни министар се, колико знам, није оглашавао, али су његови сарадници из министарстава говорили како су се поклопили одређени климатски параметри, као што су дневна и ноћна температура, висок ваздушни притисак, недостатак ветра итд. Дакле, све оно што не зависи од нас. Пошто топлане нису радиле, густина саобраћаја и огромна количина штетних гасова означени су као главни кривци за високу загађеност који зависе од нас.

Пошто ми је баш тога дана у овој рубрици објављен и текст у којем сам, између осталог, говорио и о важности одређених параметара који се морају поштовати при пројектовању и грађењу насеља, изнео сам један од њих који се тиче „Београда на води”, а односио се на погубност амбиције инвеститора да ту изгради два милиона квадратних метара стамбеног и пословног простора.

До руку су ми дошле две кратке студије. Једну је изнела комисија УН која се бави екологијом и у том извештају стоји да је човечанство од почетка тзв. индустријске ере до прошле године потрошило пола билиона (500 милијарди) тона фосилних горива, због чега је у атмосферу отишло приближно толико кубних метара угљен-диоксида и других штетних гасова. По њиховој процени, кад та цифра достигне један билион (хиљаду милијарди) кубних метара, а то се, ако се настави садашњим темпом, кажу они, може догодити већ за 30 до 40 година, на планети ће наступити катастрофа.

Други документ је скраћена верзија студије под насловом „Развој урбанистичке мисли у Београду – од инвеститорског урбанизма до брутализма”, грађевинског инжењера Бранимира Ујдура из Београда, који је радио у некадашњој Дирекцији за изградњу града Београда и учествовао у реализацији многих великих пројеката, а то су године између седамдесетих и осамдесетих прошлог века. Укратко, он каже да смо у том периоду градили 40.000 станова годишње, 13.000 усељавали и увек имали око 1.300 за расељавање. Инвеститор је била држава, а станови су дељени по „списку”. Тај период он назива државним урбанизмом. Држава је одузимала приватне парцеле, обједињавала их и на нивоу ГУП-а их проглашавала за градско грађевинско земљиште. Крајем 20. века држава враћа власницима парцеле кроз суинвеститорски однос (члан 81 Закона о грађењу), а касније инвеститорски, када сви задати урбанистички параметри почињу да се пробијају за десет, па све до 50 одсто од предвиђене бруто грађевинске површине. Пошто скупа инфраструктура заостаје за изградњом града, настаје брутални урбанизам, чији смо сведоци и данас. Пример за то је, каже Ујдур, пројекат „Београд на води”. Да не улазимо сада у друге неповољне параметре, али се тамо никако не може изградити два милиона, већ само милион квадратних метара, и то управо због саобраћаја. Само пет или шест прикључака на саобраћајну мрежу је лимит и максимални улазни параметар. Чак и у том случају ће у тзв. вршном часу бити потребан један и по сат за излазак из те локације, и исто толико за улазак у њу. Без увлачења јавног саобраћаја попут метроа, локација не може да функционише. Требало је, каже Ујдур, још пре почетка прописати максималистичке параметре и свако пробијање кажњавати драстичним повећањем цене накнаде за уређење градског грађевинског земљишта. Овако како ствари сада теку, уз све чешћа максимална загађења ваздуха, али и огроман прилив становништва, Београд ће постати место немогуће за живот и рад својих грађана.

Мирослав Симеуновић Симеун,
архитекта, Београд