БУ мора да уклања узроке, а не последице

Већ неколико месеци засипају нас изјавама бројних професора, а међу њима има и академика, о плагијату докторске дисертације министра финансија. Много професора универзитета потписало је петицију са захтевом да се тај докторат поништи, уз образложење да треба да се сачува углед Универзитета у Београду. Недвосмислено је да једино захтевају да се поништи докторат министра финансија. Да им је стало до трајног решења проблема олаког давања доктората, захтевали би да универзитет поступи у складу с поменутим правилником, према којем, после уписа, факултет одређује ментора, па се пријављује тема докторске дисертације, која се усваја на факултету и на универзитету, а кад је дисертација написана (ментор је надгледао писање дисертације), факултет именује трочлану комисију за преглед и оцену дисертације. Та комисија пише и потписује извештај о оцени докторске дисертације и доставља га наставно-научном већу (ННВ), које га ставља на увид јавности у току 30 дана. По истеку тог рока, ННВ усваја тај извештај и доставља га већу научних области универзитета, које га усваја или одбацује. Затим се именује комисија за одбрану докторске дисертације, пред којом кандидат брани дисертацију.

Људи са универзитета морали би да знају наведени поступак. И, ако им је заиста стало до угледа Универзитета у Београду, своју бригу за углед универзитета морали су да искажу захтевом (петицијом) да се са универзитета удаље професори који су такав (плагирани) докторат прихватили и својим потписима потврдили његову ваљаност у сваком погледу (у складу с поменутим правилником). Истим захтевом (петицијом), професори и академици су морали да затраже и одговорност свих чланова већа научних области универзитета који су гласали за прихватање таквог извештаја. Удаљавањем таквих професора са универзитета аутоматски долази до поништавања (плагиране) докторске дисертације. Тиме се лечи узрок, а не последица. И тако се исказује права брига за углед универзитета.

Ако би сенат универзитета донео одлуку о поништавању тог спорног доктората, на истој седници би морао да донесе и одлуку о удаљавању са универзитета свих чланова комисије која је пустила такав докторат, те чланова већа научних области који су гласали да је такав докторат у реду. Сенат такву одлуку може да донесе и њоме потврђује да је спорни докторат неважећи. Тиме су се стекли услови да сви напред поменути професори, који су такав докторат одобрили својим потписима или гласовима, добију отказ јер су радили супротно правилнику и закону. Они су, а не кандидат коме су дали докторат, нанели највећу штету угледу универзитета. Њиховим останком на универзитету постоји могућност да опет дају докторат некоме ко то не заслужује.

Др Бранислав Симоновић,
научни саветник