Био једном социјализам

Гледах, ономад, у париском биоскопу најновији филм режисера Кенa Лоуча „Жао нам је што смо вас пропустили” (Sorry We Missed You) Након пројекције филма у сали – гробна тишина. Сигурно зарад жестоке поруке филма просто сам се залепио за не баш удобну плишану фотељу и не мрдам. Одјавна шпица глумаца у филму лено клизи филмским платном, а светло у сали је већ упаљено. Али, нико да устане из фотеље. Тајац. Мук. А како и ja да устанеш кад је радња филма о томе како капитализам бездушно експлоатише енглеског човека, како му трули свакодневни живот и натенане му уништава породицу.

Рад без икаквог радног уговора. Што ће рећи, само огромне радне обавезе, а без икаквих елементарних права. Немаш, ето, право ни да будеш болестан. У противном, изгубићеш и то јада од посла којег имаш.

Прошле су деценије откако је капитализам мучки и у „сачекуши” упуцао социјализам. Убио га је из аутоматске пушке са пригушивачем. Дакле, није се чуло ништа. Само се социјализам стропоштао и –издахнуо. Не знам када је капитализам тачно донео одлуку да се обрачуна за остацима социјалистичког друштва. Оно што знам јесте да је најприје дошао главе социјализму у Русији, а онда је стигао ред и на нас.

Није уопште далеко од памети да се иза свега што се десило тој несретној земљи Југославији налази  управо он – капитализам. Он, који је у сталној потрази и хајци за земљама јефтиних руку. Капитализам који је спреман да издашно финансира ратове свугде и у свакој земљи у којој намирише велики профит. Некадашњу СФРЈ, својевремено поштовану и уважавану земљу у свету, распарчао је немилосрдно направивши од њених малецких република самосталне државе које су душу дале за експлоатисање.

Ових дана сведоци смо праве правцате утрке да се „Фолксваген” одлучи да у некој од земаља бивше Југославије направи своју нову фабрику. Србија је у тој бици за „Фолксваген”  изненада добила конкурента у Хрватској. А Хрватска, наравно, нуди оно што Србија није кадра. Нуди луку на Јадрану која би „Фолксвагену” омогућила брзи  и лакши транспорт аутомобила и аутомобилских делова.

Оно што Хрватска не може понудити и у чему видно заостаје за Србијом јесте – цена радне снаге. Не вјерујемо да ће радник у Хрватској, која је уз то и чланица Европске уније, пристати да цео месец диринчи у „Фолксвагеновој” творници за 300–400 евра. Јер, у Хрватској просечна нето плата износи 838 евра. Ко би онда радио у тој фабрици ? За ова радна места највјероватније би се јавили искусни радници из бивше „Заставе”, то јест из Србије, а по оној да је боље и сигурних триста и још нешто евра, него васцели дан седити код куће, бламирајући се пред сопственом децом која виде да им отац не ради.

На конкурсе „Фолксвагена” у Хрватској јавила би се и радна снага из БиХ, будући да и она вапи за каквим-таквим послом да се преживи. Међутим, и БиХ се упустила у трку да добије овај „посао столећа”. Послала је и писмо њемачким званичницима са својом понудом. Још нам је у свежем сећању да су из погона ТАС-а у Вогошћи, код Сарајева, излазиле популарне „бубе”,, „голфови”, „џете”. Дакле, конкуришемо с понудом једни другима, а капитализам ништа друго и не чека, увек спреман да максимално искористи и злоупотреби тај вапај за послом немоћног и обезвређеног човека –  „« да преживи”.

Само нам нешто није јасно. Да ли би (и на који начин ?) сефови немачког „Фолксвагена ” успели да остваре онај познати квалитет њихових возила плацајући раднике тако мизерно? „Фијат 500 Л” био би знатно квалитетнији када бисмо били боље плаћени, изјавише ових дана за медије радници са фабричке траке у Крагујевцу.

Како год окренеш, све се на крају сведе на ону познату „колико пара, толико музике”.

Професор социологије и дипломирани журналиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa