Тешко у превоз, још теже до запослења

Бранко Јокић (41), са Бановог брда, који је потпуни инвалид, пре шест месеци је са пријатељем, који је такође дистрофичар, одлучио да отвори салон за масажу у коме су запослене још две слепе и слабовиде особе. Захваљујући донацијама за плаћање пореза и кирије од 300 евра месечно, које њима двојици уплаћују две банке, запослени у овом салону моћи ће да раде до половине јуна, али им је будућност после тога неизвесна.

– Премда имам мало дете и супругу која не ради и једва преживљавамо, одлучио сам да самостално започнем посао. Међутим, наш пројекат самозапошљавања не може да опстане уколико нам неко са стране не помогне, јер нисмо ослобођени плаћања пореза. На више од 2.000 и-мејл адреса великих и успешних предузећа послао сам апел за помоћ у плаћању пореза и кирије. Међутим, нико није желео да нам помогне иако бисмо за узврат пружили услуге масирања њиховим радницима – објашњава Јокић.

Наш саговорник је један од 1.500 дистрофичара у Србији, колико се процењује да их има у нашој земљи. Званични подаци не постоје. Удружење дистрофичара Београда, које је основано 1973. године и броји 450 чланова, већ годинама се бори са дискриминацијом, маргинализацијом и обесправљеношћу људи који користе инвалидска колица и ортопедска помагала.

Према речима Јелене Милошевић, потпредседнице Удружења, дистрофија и слична неуромишићна обољења јављају се у више од 300 различитих облика, непознатог су узрока настајања и углавном почињу у детињству.

– Особе са овом врстом инвалидитета имају очуване интелектуалне способности, па међу нашим члановима има ученика и студената који се редовно школују. Један од највећих проблема је њихово запошљавање, па све чинимо да им помогнемо да се развију као равноправни грађани који могу сами да одлучују о свом животу, да се редовно школују и запошљавају у свим друштвеним сферама – каже Милошевићева.

Јокић истиче да многи инвалиди не могу да искористе бенефиције, наводећи пример кабловског оператера СББ који је од ове године увео правило да се за неплаћање кабловске телевизије и Интернета може пријавити само власник стана или куће. Наш саговорник пита шта би требало да ураде породице са дететом са инвалидитетом да би оствариле право на ову могућност, да ли је потребно да му због тога родитељ препише имовину? Јокић наводи да, иако је стопроцентни инвалид, сваке године, да би остварио право на бесплатну кабловску телевизију и Интернет, мора да обнавља документацију по сложеној процедури иако његово стање не може да се промени.

Да би инвалиди добили посао под једнаким условима као и други грађани, према речима Милошевићеве, требало би да се донесе закон о запошљавању и професионалној рехабилитацији чије се усвајање очекује до краја године.

Међутим, запошљавање је само један од проблема дистрофичара. И даље људи са овом врстом инвалидитета кубуре са јавним превозом, архитектонским баријерама, немогућношћу да оду у ресторане, кафиће, робне куће, бутике као и сви други.

– Захваљујући ГСП-у, у Београду постоји 15 специјализованих комбија који инвалиде превозе до жељеног одредишта, али и то је мало. Већ деценијама се боримо за бољи превоз наших чланова, јер у нашем Удружењу имамо само један комби који не може да опслужи све, а познато је да особи са колицима где год да крене је потребан превоз. Дистрофичарима недостају и лични асистенти, које би могли да им помажу у свакодневним активностима. Иако постоји патронажна служба од неколико људи, који свакодневно посећују особе са инвалидитетом, то је недовољно јер је потребно да и после радног времена неко брине о овим људима – каже Милошевићева.

Захваљујући деловању оболелих, њихових организација, али и надлежних институција, у Србији је 2006. године усвојен Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, а прошле године је потписана Конвенција о правима особа са инвалидитетом коју је 2006. године усвојила Генерална скупштина УН. Међутим, потребно је и да шира јавност сагледа потребе инвалида и помогне у решавању проблема са којима се свакодневно суочавају.