Teško u prevoz, još teže do zaposlenja

Branko Jokić (41), sa Banovog brda, koji je potpuni invalid, pre šest meseci je sa prijateljem, koji je takođe distrofičar, odlučio da otvori salon za masažu u kome su zaposlene još dve slepe i slabovide osobe. Zahvaljujući donacijama za plaćanje poreza i kirije od 300 evra mesečno, koje njima dvojici uplaćuju dve banke, zaposleni u ovom salonu moći će da rade do polovine juna, ali im je budućnost posle toga neizvesna.

– Premda imam malo dete i suprugu koja ne radi i jedva preživljavamo, odlučio sam da samostalno započnem posao. Međutim, naš projekat samozapošljavanja ne može da opstane ukoliko nam neko sa strane ne pomogne, jer nismo oslobođeni plaćanja poreza. Na više od 2.000 i-mejl adresa velikih i uspešnih preduzeća poslao sam apel za pomoć u plaćanju poreza i kirije. Međutim, niko nije želeo da nam pomogne iako bismo za uzvrat pružili usluge masiranja njihovim radnicima – objašnjava Jokić.

Naš sagovornik je jedan od 1.500 distrofičara u Srbiji, koliko se procenjuje da ih ima u našoj zemlji. Zvanični podaci ne postoje. Udruženje distrofičara Beograda, koje je osnovano 1973. godine i broji 450 članova, već godinama se bori sa diskriminacijom, marginalizacijom i obespravljenošću ljudi koji koriste invalidska kolica i ortopedska pomagala.

Prema rečima Jelene Milošević, potpredsednice Udruženja, distrofija i slična neuromišićna oboljenja javljaju se u više od 300 različitih oblika, nepoznatog su uzroka nastajanja i uglavnom počinju u detinjstvu.

– Osobe sa ovom vrstom invaliditeta imaju očuvane intelektualne sposobnosti, pa među našim članovima ima učenika i studenata koji se redovno školuju. Jedan od najvećih problema je njihovo zapošljavanje, pa sve činimo da im pomognemo da se razviju kao ravnopravni građani koji mogu sami da odlučuju o svom životu, da se redovno školuju i zapošljavaju u svim društvenim sferama – kaže Miloševićeva.

Jokić ističe da mnogi invalidi ne mogu da iskoriste beneficije, navodeći primer kablovskog operatera SBB koji je od ove godine uveo pravilo da se za neplaćanje kablovske televizije i Interneta može prijaviti samo vlasnik stana ili kuće. Naš sagovornik pita šta bi trebalo da urade porodice sa detetom sa invaliditetom da bi ostvarile pravo na ovu mogućnost, da li je potrebno da mu zbog toga roditelj prepiše imovinu? Jokić navodi da, iako je stoprocentni invalid, svake godine, da bi ostvario pravo na besplatnu kablovsku televiziju i Internet, mora da obnavlja dokumentaciju po složenoj proceduri iako njegovo stanje ne može da se promeni.

Da bi invalidi dobili posao pod jednakim uslovima kao i drugi građani, prema rečima Miloševićeve, trebalo bi da se donese zakon o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji čije se usvajanje očekuje do kraja godine.

Međutim, zapošljavanje je samo jedan od problema distrofičara. I dalje ljudi sa ovom vrstom invaliditeta kubure sa javnim prevozom, arhitektonskim barijerama, nemogućnošću da odu u restorane, kafiće, robne kuće, butike kao i svi drugi.

– Zahvaljujući GSP-u, u Beogradu postoji 15 specijalizovanih kombija koji invalide prevoze do željenog odredišta, ali i to je malo. Već decenijama se borimo za bolji prevoz naših članova, jer u našem Udruženju imamo samo jedan kombi koji ne može da opsluži sve, a poznato je da osobi sa kolicima gde god da krene je potreban prevoz. Distrofičarima nedostaju i lični asistenti, koje bi mogli da im pomažu u svakodnevnim aktivnostima. Iako postoji patronažna služba od nekoliko ljudi, koji svakodnevno posećuju osobe sa invaliditetom, to je nedovoljno jer je potrebno da i posle radnog vremena neko brine o ovim ljudima – kaže Miloševićeva.

Zahvaljujući delovanju obolelih, njihovih organizacija, ali i nadležnih institucija, u Srbiji je 2006. godine usvojen Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, a prošle godine je potpisana Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom koju je 2006. godine usvojila Generalna skupština UN. Međutim, potrebno je i da šira javnost sagleda potrebe invalida i pomogne u rešavanju problema sa kojima se svakodnevno suočavaju.