Због упале синуса боли глава

Особе које имају проблема с болним синусима кажу да у појединим тренуцима не знају шта да раде због главобоље, сливања секрета из носа и немогућности да било шта раде... Некада се уз све то јавља и непријатан задах из уста, зубобоља, повишена телесна температура, кашаљ, проблем с ушима… Ипак, мало је оних којима је јасно шта су заправо синуси, зашто се све то дешава и како могу да се изборе с проблемом на дуже стазе.

Dр Милан Рашић (Фото: Лична архива)

Потпуковник др Милан Рашић, с Клинике за ОРЛ Војномедицинске академије, појашњава да су параназални синуси заправо шупљине у појединим костима лица и лобање, које су испуњене ваздухом и које су у директном контакту с носном дупљом. Прекривајући коштане зидове синуса, слузница кроз уске отворе и канале улази у носну шупљину, облажући и њене зидове, лучи секрет који се дренира у носну шупљину и радом трепљи усмерава ка ждрелу. Запаљенски процес синуса понекад се може компликовати формирањем гноја у очној дупљи. Ова компликација је некада била праћена губитком вида код деце.

– Носна слузница је прва линија одбране система органа за дисање од штетног утицаја фактора спољашње средине. Упала ређе захвата само слузницу носне шупљине, због њене анатомске повезаности са слузницом параназалних синуса. Из тих разлога, термин синузитис, који означава упалу слузнице параназалних синуса, ретко се користи, него говоримо о риносинузитису. Резултати неких студија су показали да примена антибиотика код акутних риносинузитиса нема оправдања јер се мали број упала компликују бактеријском инфекцијом – каже др Рашић.

Према неким истраживањима, мање од један одсто свих инфекција горњих дисајних путева се компликују синузитисима. На годишњем нивоу, акутни риносинузитиси се јављају код 25–30 од хиљаду пацијента. Много су чешћи код одраслих, јер се код деце параназалне шупљине још нису развиле. У Европи, према најновијим подацима, око 11 одсто особа оболи од хроничног риносинузитиса у популацији између 15 и 75 година.

Узрочници актних упала су углавном вируси, ређе бактерије и гљивице. За развој хроничног риносинузитиса одговорни су крива носна преграда, микроорганизми (вируси, бактерије, гљивице), загађеност радне и животне средине, алергије, такозвана регургитација желудачног садржаја, дефицит витамина Де, климатизоване просторије, дувански дим, али и они фактори који за резултат имају синусну опструкцију и задржавање секрета у параназалним шупљинама, јер се на тај начин стварају сви предуслови за несметано размножавање бактерија.

– Када се достигне одређена критична концентрација бактерија и гљивица у синусној шупљини, патогени се удружују у неку врсту заједнице, такозвани биофилм. Доказано је да су овако удружени мокроорганизми и до 1.000 пута отпорнији на дејство антибиотика. Још се са сигурношћу не може тврдити да је хеликобактер пилори један од проузроковача хроничног риносинузитиса, већ предоминира мишљење да је хронично измењена слузница повољно тле за насељавање бактерија – наглашава наш саговорник.

Код пацијената доминирају отежано дисање на нос, секреција из носа, бол или притисак у пределу параназалних шупљина и ослабљено чуло мириса. Сви ови симптоми не трају дуже од 12 недеља. Код деце, поред носне опструкције, присутан је кашаљ и промена боје секрета, који добија жуту примесу. Због неадекватног издувавања носа и немогућности потпуног искашљавања секрета који се из носа спушта у грло, код малишана се ове инфекције могу компликовати бронхитисом, упалом средњег ува или трећег крајника. Код акутних вирусних риносинузитиса симптоми трају десетак дана. Уколико се код пацијента појави повишена телесна температура, изразити, обично једнострани бол у пределу синуса и гнојава секреција из носа то значи да се болест компликовала бактеријском суперинфекцијом и тада говоримо о акутном бактеријском риносинузитису.

– Уколико клинички слика није сасвим јасна, дијагностика се може допунити ендоскопијом носа и синуса, брисом носног секрета, кожним прик тестовима на стандардне инхалационе алергене, радиолошком дијагностиком. Скенер параназалних синуса је златни стандард, који даје податке о анатомским варијацијама у носној и синусним шупљинама и процену евентуално насталих компликација. Кортикостероиди имају улогу да примире запаљенску реакцију слузнице носа и параназалних синуса, а самим тим смање оток слузнице и продукцију назалног секрета – додаје др Рашић.

За операцију су кандидати они пацијенти који имају криву носну преграду, носне полипе, увећане носне шкољке, чврсте или мекоткивне формације у синусним шупљинама (цисте, мукокеле, остеоме, бенигне или малигне туморе). Ендоскопска операција синуса је данас готово у потпуности заменила све остале класичне оперативне технике. Она подразумева увођење ендоскопа у носну и параназалне шупљине, где се под контролом ока и уз помоћ специјалних хируршких инструмената с лакоћом уклањају патолошке промене. Компликације су ретке. Хирургијом се решавају структурне промене, које су блокирале синусну дренажу. Изузетак су носни полипи који имају склоност да се враћају. Испирање носа сланим растворима налази своје место у терапији хроничног риносинузитиса, а ту је и фитотерапија, употреба биљака у терапијске сврхе. Запажени терапијски ефекат дају етерична уља еукалиптуса, која се користе као средство за инхалацију.