Враћање дуга пензионерима није помоћ

Недавно сам у новинама прочитала да наследник, по закону о наслеђивању, преузима и плаћање дугова преминуле особе. Колико знам, то је тако било и до сада. Правник нисам и не морам бити да бих разумела да је то логично. Из овога произлази једно моје размишљање.

Придружила сам се, давно је то било, пензионерима који су покренули широку акцију потписивања тужбе због умањења пензија стечених према обрачуну по закону Републике Србије. У ПИО фонду. У Немањиној улици стала сам у ред и потписала из чисте радозналости, знајући унапред да је то „игра глувих телефона”. Интересовао ме је одговор. И, гле, чуда! Препорученом поштом одговор стиже – комплетан обрачун. Обрачун садржи податке наведене у три колоне – у првој износ пензије обрачунате на основу пуног радног стажа, у другој колони износ умањене пензије, и у трећој износ разлике, односно колико ми је (без питања) узето. Обухваћен је период од новембра 2014. до јуна 2018. године. Бога ми, лепа пара.

Добро, захваљено је пензионерима што су поднели најтежи период – не знам који, лакше ми није. Али лепо звучи. Хвала, хвала, него, мучи ме једно питање, или боље речено, једна рачуница. Ако ми држава враћа кап по кап, овлаш израчунато, требало би да живим још неких петнаестак до двадесет година да би ми вратила оно што је узела. Ау!

Е, сад смо на почетку овог текста. Пошто немам намеру да будем најстарија на свету, како би било да држава има законску обавезу да мојим наследницима враћа оно што дугује мени, па и без камате? И још нешто, молим вас, немојте ту „кап по кап” звати „помоћ” пензионерима. Ружно звучи. Пензионери су зарадили своју пензију, а помозите им кад падну, да лакше устану.

Бојана Поповић,
Београд