Шећер почео да горчи

Производња шећера у Србији као да је на заласку. Овог пролећа шећерном репом је засејано само 47.000 хектара, што је готово упола мање него лане када је под слатким кореном било 83.000 хектара. Тачно 43 одсто мање него годину пре тога, како показују подаци новосадске Заједнице за индустријско биље.

Оволики подбачај указује да се у производњи шећера и репе нешто драматично променило. Стручњаци кажу да земљорадници нису мотивисани да сеју репу, јер јој је цена ниска, а профит код других уљарских и ратарских култура је виши. Апсурдно али тачно… А некада је репа важила за краљицу поља која је ратарима обезбеђивала лепе приходе. Откупна цена репе стагнира већ неколико година па се од произвођача може чути да нису задовољни сa 2,6 динара по килограму, колико су им у просеку обећале шећеране.

Разлога за забринутост још нема. Са новом производњом и прелазним залихама требало би да се обезбеди потребних 400.000 тона шећера. Та количина би покрила извозну квоту од 180.000 тона за Европску унију и 220.000 тона за домаће потребе. Ако се, међутим, настави наредних година пад производње шећера, будућност за ову индустрију није баш ружичаста.

Шта је узрок оволиком подбачају сетве сировине за девизно профитабилни производ, од кога последњих година годишње зарађујемо више од 100 милиона евра?

Љубиша Раденковић, директор фабрике у Сенти, тврди да су томе допринеле залихе које су пореметиле однос снага на тржишту, али и високе цене других култура.

– У 2006. произведено је 465.000 тона шећера, а прошле године 450.000 тона, тако да је вишак који не може да се прода ван граница био стотинак хиљада тона. То је мртав капитал. Због потребе за новцем шећеране су га износиле на тржиште, што му је оборило цену. У једном тренутку шећер је био јефтинији од брашна и у малопродаји се могао купити и по 49 динара, а цена брашна је преко 50 динара по килограму. За велике потрошаче попут кондитора, цена је пала на 38-39, практично испод произвођачке. То што је шећер појефтинио за потрошаче нема значаја, јер нико неће уместо два килограма, колико у просеку месечно троши домаћинство, због ниже цене сада потрошити 3-4 килограма – објашњава Раденковић.

Већ прошле јесени било је наговештаја да ће се овако нешто догодити, јер су произвођачи били незадовољни откупном ценом. Министарство пољопривреде одлучило је да одобри премију од 4.000 динара по хектару за сетву репе, али је своју намеру прекасно саопштило, после сетве, тако да она није имала подстицајни ефекат. Било би добро, каже Раденковић, да нека будућа слична мера ратарима буде позната већ од јесени.

За овдашње шећеране ни извоз у ЕУ по повлашћеном режиму више није тако „сладак”. Извозна цена је пала на 540 евра по тони, што значи да је на нивоу домаће цене, а добра страна извоза је авансна наплата робе.

Компанија „Суноко” у више наврата је тражила од наших власти да се изборе за повећање извозне квоте у ЕУ, али успеха није било. Разлог за овакав захтев је једноставан – шећер од репе, чија је производња скупља него од оног из трске, може да се прода само по повлашћеној цени. У противном, шећеране могу да ставе кључ у браву.

На такав негативни сценарио указује и директор шећеране у Сенти. Са овако слабом сетвом, посла неће бити за свих осам шећерана које су лане радиле, а када се фабрика једном затвори, повратак на старо је тежак или немогућ. Наши суседи Мађари су, на пример, имали 12 шећерана. Сада ради само једна, с тенденцијом да и она наредне године престане да производи.