Ушећерене празничне радости

Дебељача – Шаренило. То је прво што видите на тезгама које посустају под теретом хиљада комада разноразних слаткиша, неизоставних на сваком вашару широм Баната. Покушај набрајања посластица од шећера застаје на неких десетак сорти, а остало је на муштеријама да их сместе у своје фиоке детињства. Кромпир шећер, кретош и разноврсне штанглице, медењаци, љуте (зелене) и „свилене” бомбоне у безброј варијација укуса и шара, „луше”. Па, ораснице, слатке плочице, карамеле, желе, ратлук и више фела алве... Све у шуштавим целофанима, које су некада узимани крадом из бакиног креденца и скидали се са новогодишњих јелки. Ко иде по сајмовима, саборима и славама широм Србије зна да су то права места за набавити изистински старинске слаткише што настају у малој радионици и по рецепту „с колена на колено”. И на последњем дебељачком вашару минуле године на броју је увек неколико бомбонџија, који у глас кажу да своје рецептуре чувају, да се оне не диктирају.

– Свако ради како је и колико савладао занат, али учимо и даље, јер новина има и у бомбонџијском послу. На пример, стари начин сечења свилених бомбона маказама, замениле су специјалне машине „штанцерице”, али ништа оне не мењају, већ само нама убрзавају и олакшавају процес производње, а састојци и укус су они стари. Тако чувамо посао, али прављење бомбона слободно се може сматрати и уметношћу. Рецимо, од тренутка када се врела маса из казана изручи на мермерни сто, имам само петнаестак минута да је обликујем. Ако се више прохлади, постаје тврда и неупотребљива, тако да је све је у нијансама и осећају. Већину производа правимо серијски, што значи иде једна врста око три дана, па прелазимо на другу – прича Зоран Шукунда из Инђије и додаје да је последњих десетак година дошло до „експлозије” бомбонџијског посла као уносног бизниса.

Радионица Шукунда поседује сертификат да прави производе старог заната, који је уствари ударнички посао. У погону се проведе и 200 дана годишње, остатак на терену, а асортиман мора да буде велик, јер је конкуренција јака. Једна од ретких олакшица, додаје Зоран, јесте што ова врста слатког није кварљива роба и у најгорем сценарију може само да се осуши. Ипак, мануфактура у којој поред њега раде и син Александар и супруга Драгица, увек даје рок трајања, а он је око пола године. Искуство пак говори да већина ових посластица може да потраје много дуже, мада за тим потребе и нема, јер их муштерије поједу много, много раније.

– Једини слаткиш који не може дуго да стоји је ушећерена јабука, мора да се поједе за дан, два – открива наш саговорник, мајстор од више умећа, па и лицидерског који је, додаје, прича за себе.

Све природно, од брашна, шећера и воде и уз помоћ модли и мустри, ти добро просушени колачи могу да потрају и преко године дана. Његов најпознатији представник, „срце”, поживело је више као сувенир, са огледалцем у средини (али су временом нестале поруке попут „Волим те”, „Од срца”, „Само реци да”), баш као и коњићи и аутомобилчићи за шири део популације – најмлађе.

Ову слатку причу којом влада угођај неодољивог мириса ушпинованог шећера, од којег настају „лулице”, лизалице, или загоретке са сусамом и лешником, последњих година кваре упозорења о његовом погубном дејству на здравље. На ту опаску, Зоран одговара – празници су право време да човек себи да одушка.

– Није ово роба која се набавља на кило. Муштерије најчешће купе стотинак грама од неколико врста, или комад–два слаткиша. Хоће да се присете укуса из детињства, јер пробати кретош или „свилену” бомбону није само ствар пријатног осећаја, већ носталгично путовање у време када се живело спорије, тише и лепше – поручује мајстор–бомбонџија Зоран Шукунда.