Ušećerene praznične radosti

Debeljača – Šarenilo. To je prvo što vidite na tezgama koje posustaju pod teretom hiljada komada raznoraznih slatkiša, neizostavnih na svakom vašaru širom Banata. Pokušaj nabrajanja poslastica od šećera zastaje na nekih desetak sorti, a ostalo je na mušterijama da ih smeste u svoje fioke detinjstva. Krompir šećer, kretoš i raznovrsne štanglice, medenjaci, ljute (zelene) i „svilene” bombone u bezbroj varijacija ukusa i šara, „luše”. Pa, orasnice, slatke pločice, karamele, žele, ratluk i više fela alve... Sve u šuštavim celofanima, koje su nekada uzimani kradom iz bakinog kredenca i skidali se sa novogodišnjih jelki. Ko ide po sajmovima, saborima i slavama širom Srbije zna da su to prava mesta za nabaviti izistinski starinske slatkiše što nastaju u maloj radionici i po receptu „s kolena na koleno”. I na poslednjem debeljačkom vašaru minule godine na broju je uvek nekoliko bombondžija, koji u glas kažu da svoje recepture čuvaju, da se one ne diktiraju.

– Svako radi kako je i koliko savladao zanat, ali učimo i dalje, jer novina ima i u bombondžijskom poslu. Na primer, stari način sečenja svilenih bombona makazama, zamenile su specijalne mašine „štancerice”, ali ništa one ne menjaju, već samo nama ubrzavaju i olakšavaju proces proizvodnje, a sastojci i ukus su oni stari. Tako čuvamo posao, ali pravljenje bombona slobodno se može smatrati i umetnošću. Recimo, od trenutka kada se vrela masa iz kazana izruči na mermerni sto, imam samo petnaestak minuta da je oblikujem. Ako se više prohladi, postaje tvrda i neupotrebljiva, tako da je sve je u nijansama i osećaju. Većinu proizvoda pravimo serijski, što znači ide jedna vrsta oko tri dana, pa prelazimo na drugu – priča Zoran Šukunda iz Inđije i dodaje da je poslednjih desetak godina došlo do „eksplozije” bombondžijskog posla kao unosnog biznisa.

Radionica Šukunda poseduje sertifikat da pravi proizvode starog zanata, koji je ustvari udarnički posao. U pogonu se provede i 200 dana godišnje, ostatak na terenu, a asortiman mora da bude velik, jer je konkurencija jaka. Jedna od retkih olakšica, dodaje Zoran, jeste što ova vrsta slatkog nije kvarljiva roba i u najgorem scenariju može samo da se osuši. Ipak, manufaktura u kojoj pored njega rade i sin Aleksandar i supruga Dragica, uvek daje rok trajanja, a on je oko pola godine. Iskustvo pak govori da većina ovih poslastica može da potraje mnogo duže, mada za tim potrebe i nema, jer ih mušterije pojedu mnogo, mnogo ranije.

– Jedini slatkiš koji ne može dugo da stoji je ušećerena jabuka, mora da se pojede za dan, dva – otkriva naš sagovornik, majstor od više umeća, pa i liciderskog koji je, dodaje, priča za sebe.

Sve prirodno, od brašna, šećera i vode i uz pomoć modli i mustri, ti dobro prosušeni kolači mogu da potraju i preko godine dana. Njegov najpoznatiji predstavnik, „srce”, poživelo je više kao suvenir, sa ogledalcem u sredini (ali su vremenom nestale poruke poput „Volim te”, „Od srca”, „Samo reci da”), baš kao i konjići i automobilčići za širi deo populacije – najmlađe.

Ovu slatku priču kojom vlada ugođaj neodoljivog mirisa ušpinovanog šećera, od kojeg nastaju „lulice”, lizalice, ili zagoretke sa susamom i lešnikom, poslednjih godina kvare upozorenja o njegovom pogubnom dejstvu na zdravlje. Na tu opasku, Zoran odgovara – praznici su pravo vreme da čovek sebi da oduška.

– Nije ovo roba koja se nabavlja na kilo. Mušterije najčešće kupe stotinak grama od nekoliko vrsta, ili komad–dva slatkiša. Hoće da se prisete ukusa iz detinjstva, jer probati kretoš ili „svilenu” bombonu nije samo stvar prijatnog osećaja, već nostalgično putovanje u vreme kada se živelo sporije, tiše i lepše – poručuje majstor–bombondžija Zoran Šukunda.