Мајка бруцоша наређала десетке

Ужице – Недавно је у канцеларији Службе обрачуна плата Здравственог центра у Ужицу, уз торту, сокове и честитке, обележена једна факултетска диплома. Несвакидашња, са сјајним просеком. Стекла ју је, полажући све у року, Лепосава – Лела Божић, радница ове службе, и то у (а године не крије) 46. години. У време док ћерку Наталију спрема на студије у Београду.
Лела је дипломирала на крушевачком Факултету за индустријски менаџмент са просечном оценом 9,77. За две године је најпре завршила вишу пословну школу у Ужицу, такође са просеком оцена изнад девет, па је у наредне две године положила и остатак испита на крушевачком факултету.
И све то стигла је упркос силним обавезама код куће и на послу.

Није је омела ни захтевна улога мајке и супруге – ћерка Наталија је управо уписала студије биологије на Природно-математичком факултету (као шеста на пријемном од 260 кандидата), а син Немања је средњошколац. На путу ка дипломи није је омело ни прилично посла на радном месту, где је Лела један од најбољих радника – о примени нових прописа за обрачун плата у здравству зову је и траже савете колеге из целе Србије. Њена чврста воља и решеност да успе показали су се јачим од свих изазова.– Није било лако, не само због мојих година. Углавном сам учила до касно у ноћ, кад све на послу и код куће обавим. Спавала сам само по три сата. Четири године била сам у таквом темпу, али исплатило се. Наравно, ништа не бих урадила да није било огромне подршке супруга, деце и моје мајке Милице, као и колега са посла који су увек прискакали у помоћ – каже за наш лист Лела Божић, која се запослила већ након завршене средње економске школе, 1982. године, тако да већ има четврт века радног стажа. Мада је увек била добар ђак, о личном усавршавању није много мислила, све до пре неколико година, када је њена ћерка уписивала средњу школу.

– Одувек сам много волела да читам, па сам, ето, решила да тај труд усмерим у паметне ствари. Кућни приходи су нам осредњи, а деца су одрасла, трошкови њиховог школовања ће бити све већи. На изненађење својих ближњих, уписала сам вишу пословну школу. Свега сам имала три дана за припремање пријемног испита, па нисам ушла на буџет. Пресудно је тада било то што је Здравствени центар, установа у којој радим, прихватио да плати трошкове тог мог школовања и почела сам са учењем. Стигле су убрзо и прве десетке, кренуло је боље него што сам се надала, па су све сумње у моје успехе развејане – сећа се Лела.

У кући породице Божић било је много дана кад су за једним столом учили, свако своје градиво, мајка, ћерка и син. А Лела је учила заједно и са колегама студентима са више школе, једном колегиницом и петорицом младих момака којима су њих две много помагале, просто их терале да истрају. Сви заједно су вишу школу успешно завршили, а потом сви дипломирали на истом факултету. Сада су ти момци закорачили у приватни бизнис и решили су Лели да се одуже за помоћ током студирања.

– Жеља ми је да се не зауставим на постигнутом, хоћу да упишем мастер студије на ФОН-у у Београду, али се јавио проблем трошкова мојег и Наталијиног студирања. Зато су ми у помоћ притекле колеге са факултета, ових пет младића, који су решили да финансирају моје мастер студије. Веома сам им захвална. И будући да ми учење и у овим годинама лако иде, наставићу и даље, па и докторат, зашто да не. Не мислим да сам закаснила. Кад се хоће, све се стигне на време – уверена је Лела Божић.

Док смо, заједно с Лелиним колегама, у њеној канцеларији пробали торту, сви одреда хвалили су је као одличног радника.

– Она је изузетна у свом послу, најбоља у овој служби. Посебно се истиче вештином да прати и примењује промене прописа, па целој служби то објашњава. Њени успеси на студијама за нас нису изненађење – каже нам Лелина шефица у ужичком Здравственом центру Ранка Мијовић.