Чији си ти, мали

Никада не могу заборавити своје дечачке дане проведене у сеоској средини са патријархалним погледом на свет готово свих житеља тога малог места. Нека правила из те средине можда треба схватити као универзална и у савременом свету. Пођимо редом. Када би ме срео на сеоском путу неки старији чика. Неизоставно би приупитао: Чији си ти мали? Ја бих одговорио: Славкин (у тој средини не каже се Славков). Мој одговор и последично сазнање би ме код старог чике одмах у његовој уобразиљи  ставили на одређени пиједестал у склопу разних вредности које се односе на породицу и будућност детета. У себи би премишљао и закључивао који могу бити домети тога детета,  у конкретном случају, Славкиног. Да ли може да заврши високе школе, да ли је немирно, да ли је склоно прављењу изгреда на сеоским окупљањима, да ли је вредно и шта је јутрос доручковало. Безброј пута један те исти чика би ме питао шта смо ручали данас. Тада нисам схватао смисао таквих питања, али ми је данас све то кристално јасно. Тим питањима хтео је да утврди да ли можемо себи да приуштимо оброк са месом и слаткишима, или тек клот пасуљ. Тако  су сељани преко испитивања деце утврђивали буџете својих комшија.

Савремени свет није одмакао ни за јоту од таквих размишљања. Питају нас „велики” чији смо ми заправо. Да ли остајемо и даље проруски или можемо некако да се преобратимо па да будемо истински прозападни. Наши политичари говоре да смо ми своји на своме и да нећемо да будемо ничији, али они упорно траже да кажемо ко је нама прави „тата”. Даље нас озбиљно запиткују шта ми то купујемо на светској пијаци и кажу нам да није добра куповина одређене робе. Хоће чак и да нас казне због тога. Упозоравају нас да би било добро да признамо независност Космета, јер ће и они нас тада признати! При томе заборављају да смо ми један од оснивачи Организације уједињених нација. Кажу и да прихватају сваки договор који они претходно проуче и процене да ли је у складу са њиховим интересима.

Даље нам као награду предочавају укидање такса уколико престанемо да лобирамо за повлачење признања. Приморавају ме тако да се сам запитам: Чији смо ми стварно? Да ли можемо бити свачији и ничији као она несрећна друштвена својина? Не дају нам да будемо само своји и упорно траже да се истински одрекнемо утицаја Русије. То их посебно боли и док се потпуно не окренемо Западу, онако као Црна Гора и Македонија нема ништа од чланства у Европској унији. Даље се питам да ли већина Срба стварно може да буде као већина Црногораца и Македонаца (односно њихових влада које су то јасно показале) и да потпуно окрене леђа Русији?

Потом закључујем да наш народ није спреман на такав радикалан заокрет због историјских околности и да би, у том случају, поново биле инициране резолуције о геноцидности Срба. Тада би нас ти који су нас примили у своје јато потпуно докрајчили како на културном тако и на економском плану јер би се појавили одштетни захтеви суседних држава. Тада би дужничко ропство а не економско благостање којем се надамо постало стални пратилац и белег Срба. Тренутно стање је такво да нам се дају пука обећања и наговештава леп живот само још да признамо то Косово и ето нама ненаданог благостања. После би тражили потпуни одијум и санкције према Русији и, најзад ,„протеривање” свих културолошких вредности што чине темељ српске државе. Наши политичари за сада добро одолевају тим  притисцима са осмехом, па и они кажу да су увек спремни за компромис. Тај компромис мора да подразумева минимум виталних српских интереса. Ментори независног Космета увиђају да не могу добити признање овакве државе па полако губе нерве и почињу да прете и другим тежим мерама, за почетак санкцијама, уз образложење да нисмо смели куповати руско оружје. Видеће се наредних месеци где ће завршити такви ултиматуми.

Витални интереси Срба не могу се продати за економско благостање на стакленим ногама. Уосталом богатство народа није само у економском благостању већ много више у поштовању сопственог идентитета и чувања темеља културе и традиције који нису за продају. Сви народи у Европи и свету љубоморно чувају своје историјске корене и традицију. Зашто би се Срби одрекли своје историје?
Аутор је дипл. правник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa