Čiji si ti, mali

Nikada ne mogu zaboraviti svoje dečačke dane provedene u seoskoj sredini sa patrijarhalnim pogledom na svet gotovo svih žitelja toga malog mesta. Neka pravila iz te sredine možda treba shvatiti kao univerzalna i u savremenom svetu. Pođimo redom. Kada bi me sreo na seoskom putu neki stariji čika. Neizostavno bi priupitao: Čiji si ti mali? Ja bih odgovorio: Slavkin (u toj sredini ne kaže se Slavkov). Moj odgovor i posledično saznanje bi me kod starog čike odmah u njegovoj uobrazilji  stavili na određeni pijedestal u sklopu raznih vrednosti koje se odnose na porodicu i budućnost deteta. U sebi bi premišljao i zaključivao koji mogu biti dometi toga deteta,  u konkretnom slučaju, Slavkinog. Da li može da završi visoke škole, da li je nemirno, da li je sklono pravljenju izgreda na seoskim okupljanjima, da li je vredno i šta je jutros doručkovalo. Bezbroj puta jedan te isti čika bi me pitao šta smo ručali danas. Tada nisam shvatao smisao takvih pitanja, ali mi je danas sve to kristalno jasno. Tim pitanjima hteo je da utvrdi da li možemo sebi da priuštimo obrok sa mesom i slatkišima, ili tek klot pasulj. Tako  su seljani preko ispitivanja dece utvrđivali budžete svojih komšija.

Savremeni svet nije odmakao ni za jotu od takvih razmišljanja. Pitaju nas „veliki” čiji smo mi zapravo. Da li ostajemo i dalje proruski ili možemo nekako da se preobratimo pa da budemo istinski prozapadni. Naši političari govore da smo mi svoji na svome i da nećemo da budemo ničiji, ali oni uporno traže da kažemo ko je nama pravi „tata”. Dalje nas ozbiljno zapitkuju šta mi to kupujemo na svetskoj pijaci i kažu nam da nije dobra kupovina određene robe. Hoće čak i da nas kazne zbog toga. Upozoravaju nas da bi bilo dobro da priznamo nezavisnost Kosmeta, jer će i oni nas tada priznati! Pri tome zaboravljaju da smo mi jedan od osnivači Organizacije ujedinjenih nacija. Kažu i da prihvataju svaki dogovor koji oni prethodno prouče i procene da li je u skladu sa njihovim interesima.

Dalje nam kao nagradu predočavaju ukidanje taksa ukoliko prestanemo da lobiramo za povlačenje priznanja. Primoravaju me tako da se sam zapitam: Čiji smo mi stvarno? Da li možemo biti svačiji i ničiji kao ona nesrećna društvena svojina? Ne daju nam da budemo samo svoji i uporno traže da se istinski odreknemo uticaja Rusije. To ih posebno boli i dok se potpuno ne okrenemo Zapadu, onako kao Crna Gora i Makedonija nema ništa od članstva u Evropskoj uniji. Dalje se pitam da li većina Srba stvarno može da bude kao većina Crnogoraca i Makedonaca (odnosno njihovih vlada koje su to jasno pokazale) i da potpuno okrene leđa Rusiji?

Potom zaključujem da naš narod nije spreman na takav radikalan zaokret zbog istorijskih okolnosti i da bi, u tom slučaju, ponovo bile inicirane rezolucije o genocidnosti Srba. Tada bi nas ti koji su nas primili u svoje jato potpuno dokrajčili kako na kulturnom tako i na ekonomskom planu jer bi se pojavili odštetni zahtevi susednih država. Tada bi dužničko ropstvo a ne ekonomsko blagostanje kojem se nadamo postalo stalni pratilac i beleg Srba. Trenutno stanje je takvo da nam se daju puka obećanja i nagoveštava lep život samo još da priznamo to Kosovo i eto nama nenadanog blagostanja. Posle bi tražili potpuni odijum i sankcije prema Rusiji i, najzad ,„proterivanje” svih kulturoloških vrednosti što čine temelj srpske države. Naši političari za sada dobro odolevaju tim  pritiscima sa osmehom, pa i oni kažu da su uvek spremni za kompromis. Taj kompromis mora da podrazumeva minimum vitalnih srpskih interesa. Mentori nezavisnog Kosmeta uviđaju da ne mogu dobiti priznanje ovakve države pa polako gube nerve i počinju da prete i drugim težim merama, za početak sankcijama, uz obrazloženje da nismo smeli kupovati rusko oružje. Videće se narednih meseci gde će završiti takvi ultimatumi.

Vitalni interesi Srba ne mogu se prodati za ekonomsko blagostanje na staklenim nogama. Uostalom bogatstvo naroda nije samo u ekonomskom blagostanju već mnogo više u poštovanju sopstvenog identiteta i čuvanja temelja kulture i tradicije koji nisu za prodaju. Svi narodi u Evropi i svetu ljubomorno čuvaju svoje istorijske korene i tradiciju. Zašto bi se Srbi odrekli svoje istorije?
Autor je dipl. pravnik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista